Od te proklete 1999. godine mart je izgubio zvanje vesnika proleća. Postao je mesec tuge i bola. Svake godine poslednja nedelja marta izazove lavinu emocija. Za 78 dana ubili su nam oko 2.000 ljudi, to je, nažalost, samo manji broj žrtava bombardovanja. Danas smo prvi u Evropi po smrtnosti od raka...Izgleda da je njima sve to malo. Još bi malo da nas jašu, i to baš u ove dane kad se sećamo Milice Rakić, radnika RTS, i ostalih koji su nedužno stradali. Opet oni! Dokle više?Ovoga puta namerili su se na pojedinca. Momka iz Gornjeg Milanovca koji je otišao u gradić Fijer vođen sportskim motivom i željom da se bavi fudbalom. Sve je bilo kao u bajci. Vilson Caković, mladi golman, nosio je dres Apolonije, bio je najbolji igrač kluba, navijači su ga voleli.A onda je nekom bolesniku palo na pamet da jednom provokacijom sve okrene. Srpskog golmana danas u Fijeru mrze, saigrači ne žele da ga vide, dobija na desetine pretnji. Kriv je. Zbog uletanja navijača na teren koji mu je ispred nosa počeo da maše šovinističkim obeležjem koje je Vilson pomerio s terena. A izgledalo je kao u bajci. Krvavoj.Krivi smo i mi. Zaobiđimo ih. Što više gledamo južnije, biće nam sve tužnije.
