Tog ponedeljka ujutro, 2. septembra 1974, Milica Kostić spakovala se i otišla iz Strojinaca u Kruševac da završava poslednju godinu Srednje medicinske škole, a ja sam krenula u prvi razred gimnazije u Požarevcu. Milica je obukla košulju, pantalone i sandale. Ja sam nosila crvenu haljinu sa sitnim belim tufnama, bez rukava, i bele sandale, totalno demode.Leto je Milica provela u svom selu s roditeljima, sestrama, bratom i rodbinom, u siromašnoj kući sela pod Kopaonikom. Ja sam se mesec dana ranije vratila s letovanja u Rovinju, još uvek preplanula.Dok je moja razredna prozivala naše čisto žensko odeljenje, Milica je, čekajući čas razrednog starešine, šetala Kruševcem i razgledala izloge. Oko podneva, dok sam s drugaricama sedela u poslastičarnici „Opatija“, mućkajući šampitu u čaši limunade, Milica je skočila sa 11. sprata kruševačke Kule B da bi pobegla od petorice mladića koji su hteli da je siluju.
Pala je na nadstrešnicu bašte bifea „Napredak“, probila je, zakačila telom stolicu i ostala da leži između stolova. Umrla je nevina, lepa, nepoljubljena od muškarca, žrtvujući život zbog ženske časti.Pre nekoliko godina, gledajući na televiziji koncert Zdravka Čolića, prvi put sam obratila pažnju da publika diže ruke, skandira i igra uz pesmu „Ona spava“. Naravno da sam znala pesmu, naročito onaj deo poput koračnice: „Nikad više crne oči, nikad više crne kose, nikad više noge bose, što je nose, što je nose, neće vidjet smiraj dana, ona spava, ona spava“, koji je ljude dizao na noge.„Ali, on peva o mrtvoj devojci“, rekla sam ukućanima. „Ovo je tužno, a oni se vesele.“ Slegli su ramenima... CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR TV VESTI UŽIVO: Da li je rešena kriza u Makedoniji?
