Više nego bilo koja druga žrtva brutalnih likvidacija, Radojica Nikčević predstavljao je simbol Srbije devedesetih. Za nepunu deceniju, sa završenom višom ekonomskom školom, postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, počevši karijeru kao činovnik tadašnje JIK banke.
Njegov san počeo je da se ostvaruje kada je sredinom osamdesetih postao prinudni upravnik stambene zadruge „Šumadija“, koja je bila pred likvidacijom. Kao iz rukava, uz pomoć uticajnih prijatelja, obezbedio je za svoju zadrugu ekskluzivne lokacije za gradnju na Senjaku i Dedinju.
Lažni radnici
Njegove želje, koje je uglavnom i ostvario, bile su maštovite i raznovrsne. Bio je član rukovodstva fudbalskog i predsednik košarkaškog kluba Partizan, kao i prvi čovek vazduhoplovnog kluba Savski venac. Nikčevićevo ime predstavljalo je sinonim za bogatstvo i moć, ali je sudbina ovog tada 45 godina starog uspešnog čoveka okončana 7. oktobra 1993. godine na Senjaku, u neposrednoj blizini „Šumadije“.
Kao i svakog jutra, u 8.15 parkirao je svoj „mercedes“ u garaži i uputio se ka sedištu preduzeća u Ulici Vase Pelagića. Mimoišao se s dvojicom ljudi obučenih u radničke kombinezone. „Radnici“ nisu bili upadljivi jer su se u blizini izvodili građevinski radovi. Jedan od njih se posle mimoilaženja okrenuo i ispalio hitac iz „kolta 44“ Nikčeviću u glavu. Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je ispaljeni hitac. Kada je stigao na mesto ubistva, ugledao je dvojicu „radnika“ kako odlaze ulicom i ulaze u beli „jugo“. Na asfaltu je zatekao telo direktora „Šumadije“.
„Jugo“ je pronađen nedaleko od mesta zločina, na kraju slepe ulice. Na osnovu toga se pretpostavljalo da ubice nisu poznavale grad i da nisu iz Beograda. Policijska istraga nije dala nikakve rezultate, a ispitani svedoci, desetine prijatelja i poznanika ubijenog Nikčevića, nisu mogli da pruže nikakve podatke koji bi policiji omogućili da saopšti bilo kakvu informaciju o pomaku u rasvetljavanju zločina. Zbog toga se spekulisalo da je policiji zapravo stigao „signal“ da Nikčevićevo ubistvo u skorije vreme ne bi ni trebalo rešavati.
„Roleks“ s brilijantima
Nikčević nikada nije pokušavao da prikrije svoje bogatstvo. Želja mu je, navodno, bila da dostigne 70 miliona dolara bogatstva, koliko je posedovao njegov blizak prijatelj, američki biznismen srpskog porekla. Pričali su da je bio jedan od petorice Beograđana s inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem, jedan od trojice koji su tromesečno plaćali 5.000 dolara za konzularne tablice na automobilu. Nosio je sat „roleks“ sa brilijantima, brilijantski prsten izrađen u Amsterdamu, „Kartijeove“ naočare, dugmad za košulje od platine - vredne nekoliko stotina hiljada maraka.
Akcija tri prstena
ORGANIZACIJA ZLOČINA IZ UDŽBENIKA
Ubistvo Nikčevića izvedeno je po klasičnim pravilima iz obaveštajnih knjiga. Zbog tri automobila koja se u većini dobro planiranih likvidacija koriste posle zločina, od kojih su prva dva obično ukradena, a treći legalno registrovan, naziva se „akcija tri prstena“. Zbog toga je potpuno pogrešna pretpostavka da su ubice usled nepoznavanja grada ušle vozilom u slepu ulicu, gde su bili primorani da napuste automobil i pobegnu pešice. Naprotiv, promenivši prvi, a zatim i drugi automobil, mogli su da budu gotovo sigurni da više ne može da im se uđe u trag.
Sutra: Od sumnje na DB do Kolumbije i Malezije
Kurir / E.K.
Foto: Printscreen
NE PROPUSTITE
