Najbolji primeri su DS i DSS ili barem ono što je od njih ostalo. Demokrate su imale predsedničke „američke izbore“ koje je napravio Pajtić, s nadom da će pobediti, a dobio je tek bronzu.
Izbor Šutanovca je logičan jer je on kao profesionalni „beogradski političar“ ipak bio u prednosti u odnosu na „vojvođanskog“ Bojana i „kulturnog“ Lutovca.
No isto tako Šutanovac nema rejting u urbanom i kulturnom biračkom telu nekadašnjeg DS. Nekad je ova stranka, a to dobro pamtim jer sam bio tu u njenim počecima 1990, bila srpski trust mozgova sa Đinđićem, Koštunicom, Mićunovićem, Čavoškim, Nikolom Miloševićem, Pekićem i sličnim imenima.
Danas su tu ljudi za koje nisam ni siguran da su pročitali nešto od Pekića ili Nikole Miloševića. Neko će reći da je to prirodna evolucija od intelektualnog kluba u stranku koja želi urbane birače. No problem je što ih ona danas ima vrlo malo. Tu tranziciju od intelektualno jake stranke ka marketinškoj agenciji odradio je Tadić, čije je političko zaveštanje da je imidž sve i svja u politici.Druga, još poraznija je priča o raspadu i rasapu u DSS. Nekadašnja državotvorna stranka koja je imala na svom čelu istorijsku ličnost formata Koštunice bori se za opstanak ne na ivici cenzusa, već na ivici postojanja. Posle Koštuničinog napuštanja stranke ona se neprekidno delila na nove „DSS“, a to ni do danas ne prestaje. Danas prisustvujemo epilogu istorije DSS, oko ostatka od ostataka bore se bivša predsednica Sanda i njen savetnik Vukadinović, a na drugoj strani su poslednji mohikanci ko Miloš Jovanović i Maršićanin.
Prvi koji su izgubili pozicije jer je Sanda podnela ostavku na mesto predsednika, da bi se kasnije pokajala, i tvrde za ove koji su ostali u onom što i dalje ima ime DSS da su prorežimski. Naime, ideja im je da Sanda, iako više nije predsednik, bude zajednički predsednički kandidat.
Oni koji su preostali unutra bore se između sebe za pozicije u onome što je nekad bio Koštuničin DSS. Ostali su samo brend i pečat, koji i nemaju vrednost bez ljudi i ideja. Ove dve priče o konfuziji u opoziciji koje su se vremenski podudarile govore nam da, hegelovski rečeno, ono što propada i treba da propadne.
