Utorak - malo iza podneva. Šetamo sa tri košarkaške kraljice od zgrade Predsedništva do Kurira. Građani ih pomno gledaju, neki prilaze da se slikaju, hrabriji dobace komentar „kraljice“ ili „svaka čast“, zamole za autogram, a svi ljudi imaju nešto zajedničko.
Osmeh od uva do uva. To je bila prva reakcija kad su videli heroine nacije. Upravo je to najveća stvar koju su ove devojke uradile za svoj narod. Vratile su mu onaj iskreni osmeh na lice. Onaj osmeh koji nam godinama, ma decenijama tako nedostaje.Ljudi su srećni. Razmišljaju o zlatu koje su upravo videli, a ne da li će neko da ih nagazi i da li će se svađati za mesto u busu.Svakodnevica je postala lepša. Novine pune slika s veličanstvenog dočeka. Konačno smo dočekali da možemo da izgovorimo čuvenu rečenicu - u Srbiji se živi bolje. Na dan, dan. A takvih dana je više. Nego, evo rešenja kako da nam bude bolje i kada nas ne obraduju srpski sportisti.
Hajde da se ugledamo svi na Nevenu, Dajanu, Milicu, Anu, Marinu. Do pre dve godine one nisu bile ni kraljice, šampionke, heroine, a većina je i bila potpuno anonimna za širu javnost.
Šta su uradile u međuvremenu? Radile, radile, radile, verovale, ali i smejale se. Zašto ne bismo i mi „obični ljudi“ tako kad očigledno pali. Svako u svojoj profesiji. Osmeh! Na pobedu!
