Napad na selo Zalazje, koji je izveden na Petrovdan 1992. godine, postao je sinonim stradanja Srba u srednjem Podrinju. Tada su na brutalan način ubijeni zarobljeni srpski vojnici čiji su ostaci pronađeni 2010. godine u masovnoj grobnici na đubrištu u okolini Srebrenice.
Zalazje, srpsko selo na brdu iznad Srebrenice, udaljeno samo dva i po kilometra od grada. Strateški veoma važan položaj koji s jedne strane kontroliše prilaz Srebrenici, a s druge strane vodi ka rudniku Sase, Drini i dalje ka Bratuncu. Položaje na Zalazju branili su meštani i vojnici Vojske Republike Srpske iz okolnih sela. Pripadnici 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine, sa komandantom Naserom Orićem na čelu, nekoliko puta bezuspešno su pokušavali da osvoje to selo.
A onda, 12. jula, na Petrovdan, u ranim jutarnjim satima počeo je veliki napad. Brojne bošnjačke snage krenule su ka selu koje je branilo pedesetak srpskih vojnika. Toga dana su bošnjačke snage napale i sela Sase i Obadi i time presekle svaku komunikaciju sa Bratuncem. Srpski vojnici u Zalazju ostali su bez pomoći, prepušteni sami sebi u borbi koja se vodila tokom celog dana.
Samo trinaest vojnika iz Zalazja uspelo je da se spase, ostali su ili poginuli u borbi ili ubijeni u užasnom zločinu koji je usledio. Kada više nije bilo municije, preživeli srpski borci predali su se Naserovim snagama koje su zauzele selo. Sudbina mnogih od njih i danas je nepoznata. Ni posle 24 godine nisu pronađeni posmrtni ostaci svih ubijenih vojnika.
Na deponiji kraj Srebrenice su 2010. godine nađene ljudske kosti. Bošnjački mediji su najavljivali da je otkrivena do sada najveća masovna grobnica u kojoj se nalaze posmrtni ostaci ubijenih srebreničkih Bošnjaka 1995. godine.Međutim, DNK analiza je pokazala da su na đubrištu kraj Srebrenice zakopani posmrtni ostaci desetorice ubijenih Srba iz Zalazja. Tu su pronađeni i ostaci uglednog srebreničkog sudije Slobodana Ilića, koji je zajedno sa ostalim vojnicima uhapšen toga dana u Zalazju. Za ubistvo sudije Ilića, u procesu koji se vodi pred Sudom Bosne i Hercegovine, optužen je Naser Orić, komandant 28. divizije ABiH. Optužnica ga tereti da je uhapšenog Ilića ubio nožem.
"Najpre ga je udario levom nogom u predelu kuka, Ilić je posrnuo. Orić je onda izvadio nož iz korica i ubo Ilića u predelu vrata, a kada je pao na koljena, Naser Orić ga je udario nogom u lice", navodi se u optužnici uz napomenu da je ubod nožem bio fatalan po Slobodana Ilića.
Neki od bošnjačkih svedoka, među kojima je i Ibran Mustafić, tadašnji čelnik SDA u Srebrenici, navode kako je Orić Iliću nožem iskopao oči. Na Petrovdan su pripadnici 28. divizije Armije Bosne i Hercegovine ubili zarobljene srpske vojnike, što se po svim međunarodnim konvencijama definiše kao ratni zločin. Tih dana, na samo 40 kilometara od Zalazja, bošnjačka vojska počinila je jedan od najstrašnijih zločina koji se dogodio na prostoru bivše Jugoslavije. Na najbrutalniji i najsvirepiji način ubijen je dvanaestogodišnji dečak koji se u selo vratio kako bi sa sobom poveo i svog voljenog psa.
Donja Kamenica, selo u opštini Zvornik. Prvi dani juna 1992. godine. Pod naletom vojske Bosne i Hercegovine, stanovnici zvorničkih sela napuštali su kuće i prelazili na teritoriju koju je kontrolisala srpska vojska. Tih dana je svoje selo napustila i porodica Stojanović, majka, otac, ćerka i dvanaestogodišnji Slobodan.Dečak je od oca tražio da ga pusti da se vrati u selo i dovede sa sobom psa koji je u opštoj gužvi i bežaniji ostao vezan u kućnom dvorištu. Roditelji mu to nisu dozvoljavali. Slobodan je, ipak, uspeo da se išunja, da prođe barikade srpske vojske i da dođe na teritoriju koju je kontrolisala bošnjačka vojska. Tu mu se gubi svaki trag.
Svi pokušaji srpske vojske da u pregovorima dobiju nazad dečaka bili su bezuspešni. Mali Slobodan nađen je mesec dana kasnije u masovnoj grobnici, zajedno sa još četvoricom srpskih vojnika. Policijski zapisnik sa obdukcije posmrtnih ostataka malog Slobodana pokazao je da je dečaku stomak bio rasečen u obliku krsta, da mu je odsečeno uvo i da mu je pucano u glavu iz neposredne blizine.
Za taj monstruozni zločin još uvek niko nije odgovarao. Osumnjičena je Albanka Elfeta Veseli, rodom iz Uroševca, koja je pre rata živela u Vlasenici. Nedostupna je sudskim organima Bosne i Hercegovine, pa je pravda za malog Slobodana izgleda još uvek daleko. Ovo su samo dva primera eksplicitnog ratnog zločina. A takvih primera je tokom 1992. i početkom 1993. godine bilo mnogo. Ko će odgovarati za ubistva staraca u Kravicama, za ubistva žena i civila u Bjelovcu, za zločine u Ratkovićima, za smrt desetogodišnjeg i petogodišnjeg Ace i Raše Dimitrijevića u Skelanima?
Odgovora na pitanje, kada će pravda biti zadovoljena, još nema.
