Kad se za nekog kaže da je bezdušan, misli se na hladnoću, okrutnost i bezosećajnost. I zaista je tako. Do duše se stiže putem najčistijih osećanja, jer ona su najupečatljiviji nosilac informacija za čoveka.Proteklog vikenda sam se uverila da za bezdušnike jednostavno nema leka. Nije važno koje si vere i nacionalnosti ako nemaš srce i dušu. A zašto baš diram bezdušnike? Jer sam bila svedok njihove bahatosti, i to na letu od Dubaija do Beograda. Avion samo što nije krenuo sa piste kad je jednoj ženi pozlilo. Dok je bila na ivici života i smrti, neki putnici su od pilota tražili da poleti! I dok je u letelici vladala opšta panika, šaka bezdušnika je prevrtala očima i gunđala na njima poznatom jeziku. Zar smo dotle došli da nas ne dotiče nevolja drugih koja nam je pred očima?Postoji jedna poučna priča koju ne mogu da zapamtim, ali suština je u sledećem: došli su po prve, ćutao si, zatim po druge, treće, ćutao si, a kada su došli po tebe, nije bilo nikoga da se za tebe zauzme. Dok se ne kvalifikujemo za vozača sopstvene duše, i to ne bilo kojeg nego C kategorije, i ako nemamo toliko srca da priskočimo u nevolji, najbolje bi bilo da se, dok ono najgore ne prođe, makar pokrijemo ušima.
