Sve u životu je trgovina.
Kupujemo jedni druge emocijama, moralom, principima, kolektivnim strahom... Tako je i s radnim odnosom. Svaki radnik prodaje svoje vreme, umeće i stečeno znanje, odnosno iskustvo, za monetu ili već neku drugu aktivu kojom obezbeđuje hranu i druge osnovne ljudske potrebe i prava.Radnik u Srbiji vredi u proseku oko 380 evra mesečno, odnosno 16 evra dnevno. Njegova vrednost je s godinama sve niža, a time i njegove potrebe. One su se uglavnom svele na hleb, salamu i sapun, uz račune i zelenaške kredite.
Odliv mozgova je prepolovio broj onih koji mnogo vrede, ostao je manji procenat onih koji mogu da zahtevaju da se njihov rad vrednuje. Teško da će iko od njih dići glas jer ih u pogonu održava pomisao na „siguran“ posao i neminovnu penziju.
Kapitalističke tekovine u vidu ukidanja rada na neodređeno i plaćenih pauza i prevoza, koji će se tek sliti na glave već umorne raje, podseća me na pretilog jahača dobro izraubovane mazge. Možda će, ipak, neko slomiti prut?
