Nekada smo u ekstazi slušali obećanje da „niko ne sme da nas bije“. Danas smo to zaboravili. Uopšte govoreći, mi Srbi smo mnogo hrabri na rečima, ali nas nema nigde kad trpimo represiju bilo kakve vrste.
Upravo iz tog razloga i postoji institucija zaštitnika građana. Jedna od velikih civilizacijskih tekovina, pojam zaštitnika građana, ne bi smeo da bude samo mrtvo slovo na papiru. Njegov posao je da brine o našim pravima ako su na bilo koji način ugroženi od organa vlasti.
Zamislite da vam supruga dobije otkaz samo zato što je na trudničkom bolovanju. Tada biste se sigurno zapitali ko može da vam pomogne. I ne biste potezali pitanje njegove plate. Kao pojedinci iz skupštinske sale (SS), gde je zaštitnik prozvan zbog svojih primanja.
Zašto je vlast toliko osetljiva prema nekom ko štiti prava svih nas, zbog kojih su i tu gde jesu. Nismo li mi njihovi poslodavci, koji smo im dali oročen mandat da rade u našem, a ne u sopstvenom interesu? I smemo li da oćutimo na bezobrazluk u kome se zaštitniku spočitava plata?
Zašto mi baš pade na pamet slučaj guvernerkine plate i njeno nemešanje u sopstveni posao? Hoće li SS i nju preslišavati tim povodom, ili će se praviti Englezi (čuj mene - Švajcarci)?
