Poštovani ministre, od starta niste obećavali.
Delovali ste preplašeno. Gotovo kao Aska. Sećam se prvog intervjua koji sam uradila s vama pošto ste došli na čelo Ministarstva prosvete. Prvo mi vas je bilo žao.
Valjda ste u meni probudili prirodnu reakciju, koja se javlja u čoveku kad, recimo, na ulici ugleda pokislo, nezaštićeno štene. Izgledali ste kao stidljivi naučnik koji se ne snalazi baš najbolje u komunikaciji s ljudima. Savetnici su vas ostavili nepripremljenog.
Niste znali odgovor ni na jedno pitanje u vezi s resorom. Zbunili ste se. Preznojili. Verovala sam da svakom treba dati šansu, ali u njegovim okvirima delovanja.
Na kraju sam od vaše službe dobila gotovo potpuno izmenjen intervju, i to s „izguglanim“ podacima.
Pre dva dana su vas besni prosvetari polili vodom. Ipak ste pokisli kao ono štene s početka teksta. Ali mi vas sad nije žao. Sad sam besna.
Da li ste svesni koliku štetu nanosite svojom nesposobnošću?! I ako za tu vašu osobinu možda nisu znali oni koji su vas postavili tu gde jeste, zbog čega ste pristali da budete prvi čovek prosvete?
Štrajk, otkad ste vi na toj odgovornoj funkciji traje 122 dana!
Da li vam to nešto govori? Na žalost svih nas, vi niste jedini „stručnjak“ tog kalibra, ali ste jedini „popili“ vodu u lice po lepom, sunčanom, danu.
Koji ministar je sledeći? I da li je pljuskanje vodom u lice najviši domet narodnog bunta protiv nesposobnosti?
