Naruku mu ide i činjenica da su u dramatičnoj izbornoj noći, pod sumnjivim i nerazjašnjenim okolnostima, u parlament ugurane sve liste. Da li je u tome Dačić učestvovao, nije jasno, ali da je imao interesa, jeste jer je tada porasla vrednost SPS kao potencijalnog koalicionog partnera. Možemo reći da su se poklopili interesi stranaca, Dačića i opozicije da Vučić dobije manje mandata.Sve ovo nam potvrđuje već poznatu činjenicu da je Dačić izuzetno vešt i lukav političar. Uspeo je da preživi i Miloševića, iako je bilo jasno da ga se odrekao. On je od 2008. godine onaj koji napušta i potapa koalicione partnere kad im „prođe rok“ i kada to neko došapne iz velikog sveta. On je vešto manevrisao praveći se mali i slab u koaliciji sa jačima, da bi na kraju pravio zaokret i izbacivao iz igre prividno jače igrače. Setimo se sudbine Vojislava Koštunice, Borisa Tadića ili Mlađana Dinkića. Svima njima je Dačić video leđa.Pored toga, Dačić vodi stranku koja ima iskustvo i veze na sve strane, kako u zemlji tako i u svetu. SPS ima jaka uporišta u administraciji, službama bezbednosti, biznisu, medijima, sindikatima, a gaji i dobre odnose sa crkvom. Ne treba preskočiti ni podzemlje. Sa svih tih strana sada dolazi lobiranje za Ivicu da uđe u vladu. Na spoljnopolitičkom planu Dačić je imao podršku SAD da postane premijer, imao je podršku Evropske unije kao potpisnik Briselskog sporazuma, ali i Rusije kao garant „ruskih energetskih interesa“. Ukratko „svi vole Rejmonda“.Sve ovo zajedno govori da Vučić ima dosta razloga da uzme Dačića u vladu, ali isto tako i dosta argumenata da ga ne uzme. No, možda je ključni argument da Dačić bude deo vlade taj što bi, sa svim tim vezama, manju štetu Vučiću pravio u vladajućoj koaliciji, nego u opoziciji.Branko Radun, politički analitičar
