Tunjevina s prevelikom dozom žive, švercovano trulo meso iz Brazila, konzervirani proizvodi koji sadrže genetski modifikovane organizme (GMO), otrovna somovina, čokolade sa GMO sojinim lecitinom, južno voće zatrovano preparatima protiv buđi... Sve ovo što znamo, ali i mnogo toga što ne znamo, iz raznoraznih krajeva sveta završi na trpezi Srba.Osiromašeni i izgladneli kupci prvo se na akcijama u marketima zaleću na te proizvode, često samo za koji dinar jeftinije. Koliko je kojekave trulovine pojela srpska sirotinja zato što joj je svaki dinar važan.Šta tek sve pojedemo na kioscima s brzom hranom, šta sve završi u pljeskavicama ili se samelje u salamama, sam bog zna.Inspektori nas stalno uveravaju da ne treba da brinemo. Sve se kontroliše pri uvozu, u preradi, u radnjama. A onda se ljute na novinare kada otkriju otrovne igračke kojom se igraju deca. Ko je kriv kad neko završi u bolnici jer je zakačio gadnu infekciju na stopalima od cipela s pijace koje je kupio za 400 dinara? Možda ih taj nesrećnik ne bi ni kupio da ga inspekcija nije ubedila da je sve što se prodaje bezbedno. A onda se otkrije otrovna odeća koja kod muškaraca izaziva sterilitet.Inspekcije peru ruke prebacujući odgovornost jedna na drugu. Nema toga ko bi mogao utvrditi koja je za šta nadležna. A i o poštenju inspektora svi smo ponešto čuli.Kad smo do sada, sa koliko-toliko strogim pravilima o uvozu, jeli svakojako smeće, šta ćemo tek jesti kad uskoro širom otvorimo vrata robi iz uvoza?Oni koji se raduju što će moći da kupuju jeftiniju hranu neka razmisle dva puta. Nije slučajno rečeno „ako ne znaš šta valja, znaš šta je skupo“.Slavica Tomčić Novinar rubrike Vesti
