Ognjanovići. Najviše bih volela da nikad nismo morali da se bavimo njima. Međutim, oni su ti koji su nam neumorno davali materijal, a i dalje nastavljaju to da rade. Pomno prateći tu porodicu pune dve godine (od trenutka kad su nas zvali za pomoć, koju smo im svim srcem pružili), nagledali smo se svega. Iskrene zabrinutosti i patnje (dok je Tijana bila živa, ali teško bolesna), lažne zahvalnosti (kad smo obećali da ćemo pokrenuti akciju preko novina), halapljivosti (kad je sakupljen prvi milion), sebičnosti (kad su odbili da daju samo jedan procenat od svoje sume za bolesnu Ljubicu), nezahvalnosti (kad su prestali da nam se javljaju na telefon odmah posle sakupljenog novca), bezobrazluka (kad su posle Tijanine smrti odbili da novac daju drugoj deci na samrti), tvrdoglavosti i inata (kad su namerno deo novca uplatili Institutu), malverzacija (kad smo saznali ko se sve ugradio za milione), bestidnosti (kad su rekli da je novac njihov), laži (kad su rekli da nemaju pare za advokata, a onda angažovali najskupljeg u državi), sramotu (što smo im ikad naivno i poverovali), beskrajnu tugu (što je Tijana preminula ni kriva ni dužna) i zahvalnost (jer nas je na momenat ujedinila).
