Umetnici i sportisti su ljudi koji su ponovo izgradili mostove. Ne bih nikom dirao u ranu. Mene s mojih 44 godine vezuje za bivšu Jugoslaviju samo fudbal i muzika. Naše prostore danas povezuje isti jezik, tako da je potpuno normalno da mi glumci dođemo u Beograd ili vaši u Zagreb. Politička klima u Hrvatskoj i Srbiji se menja iz dana u dan, što neće pokidati mostove koji su opet čvrsti.Pre prvomajskih praznika odlično je moje pozorište Kerempuh iz Zagreba primljeno u Ateljeu 212. Gostovali smo sa dve predstave, „Maratonci trče počasni krug“ i „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“. Sjajna dva teksta iz domaće literature. „Mataronci“, u kojima igram Ðenku, bili su najiščekivanija premijera sezone u Zagrebu. Trebalo bi da bude više ovakvih gostovanja, jer publika treba da vidi šta je novo u Zagrebu. Možda nema novca za zajedničke projekte, ali ima za razmenu komada.Meni je, kao i većini ljudi, film Slobodana Šijana snimljen 1982. omiljen. U njemu igra plejada glumaca koje danas s pravom nazivamo velikanima. Nažalost, većina više nije s nama. „Mataronci“, „Ko peva zlo ne misli“ i „Sećaš li se Doli Bel“ meni su tri najdraža filma. Velika je odgovornost bila na nama. Igrali smo originalni Kovačevićev tekst, po kojem je rađen film. Smeta mi što publika hrli u pozorište da gleda film, a ne predstavu.Moj lik Ðenke nema veze s filmskim. On nema ni kino, a Bili Piton nije Kristinin otac. Odlučili smo da igramo predstavu koji je Dušan Kovačević još kao student napisao. Nisam želeo da svojom ulogom pravim omaž Bori Todoroviću. Nekim drugim kolegama je bilo teže da nemaju u glavi Batu Stojkovića ili Bogdana Diklića.Iva Milošević, rediteljka iz Beograda, jedna je od najboljih s kojima sam sarađivao. Nije stvar imati osećaj za teatar, nego i za glumca. Reditelji kažu da vole glumce, a onda im zakažu probu sat pre izlaska na scenu i premijere. Ona je pokazala da nas razume i voli. Napravili smo jednu ozbiljnu zajebanciju.Porodica Topalović već je decenijama kulturološki fenomen jugoistočne Evrope. Izvrsni dijalozi, fantastični likovi i začudan zaplet, u kojem se ismejava smrt i lažni moral, pronašli su svoje mesto u opštoj kulturnoj svesti našeg vremena. „Maratonci“ su priča o „najstarijoj balkanskoj familiji“, toliko staroj da joj ni smrt ne može ništa.Tarik Filipović, glumac i voditelj
