Odlaze legende, jedna po jedna, brojimo sitno.
Kako kaže Prele: „Nije mangup dripac, nisu to ova đubrad što se danas šetaju gradom. Mangupi su vaspitana deca, spremni na život.“
Otišao je naš beogradski mangup, šmeker, možda jedan od poslednjih. Gaga Nikolić.
Brojimo sitno one prave Beograđane koji su pevali uz Vladu i Bajku stihove „A grad iznad reka stoji ko kruna, danju me veže, noću me budi...“.
Ko ostaje da pruži primer klincima s Vračara? Mangupi su znali svaku devojčicu iz kraja, pratili je do kuće, poklanjali stihove, pevali o njenom plavom čuperku kao što je bezbroj puta Gaga pevao svojoj Mileni, a danas imitiraju Kristijana Golubovića i slične dripce.
Otišao je „šmeker svetskog glasa, koji ludo živi, ludo voli“, Flojd, čiji je glas i stas bio uzor našeg ponašanja. Svakog tog klinca treba odvojiti od ekrana, odvesti u Čuburski park, prošetati Gaginim Crvenim krstom i ispričati o legendi, o beogradskom vitezu, koji je zauvek ostavio trag u svakom njegovom kutku.
Dragan Nikolić je ličnost za koju ne znamo da li ga više volimo kao glumca ili čoveka koji se nikada nije prodavao nikome. Ostavio si nam Beograd na čuvanje, ostavio si nas da svoju decu naučimo onome čemu si ti učio naše generacije, ali bojim se da od tog grada u koji si romantičarski verovao nije ostalo ništa.
