Ne postoji čovek koji nije grešan. Svako od nas sapliće se tu i tamo. Gramzivost, zavist, preljuba, mržnja, bludničenje, oholost skoro da nikome od nas nisu strani.Slabi smo i to je, iako zvuči kao izgovor, jednostavno tako!Slabi su i oni koji bi trebalo da budu jači, niskih strasti nisu pošteđena ni sveštena lica. Međutim, ukoliko je barem upola onoga što se navodi tačno, slučaj vladike Kačavende je presedan.On ne samo da je počinio najstrašniji zločin koji se može zamisliti - silovanje dece, već je to uradio pod okriljem svoje mantije i Srpske pravoslavne crkve.Na taj način zloupotrebio je svoj duhovni autoritet i na najgrublji mogući način se poigrao sa onim što je najlepše u čoveku - njegovom verom. Naime, bilo da su vernici ili ne, svi će se složiti da verovanje u boga predstavlja verovanje u dobro, u vrline, u sveto.A vladika tuzlanski na to je pljunuo, izvrgao ruglu i obeležio nevinu decu za ceo život.Posebno je strašno to što je na taj način jedan čovek oskrnavio viševekovnu tradiciju, istoriju srpskog naroda i na sve sveštenike bacio sumnju, pretvarajući sve nas u cinike koji zaista neće moći da poveruju ni u koga i ni u šta.
