Kanada je 2010. godine bila domaćin skupa ministara finansija grupe G7, koji se održao u Nunavutu, kanadskoj pokrajini na ledenom Arktiku, u kojoj na skoro 2 miliona kvadratnih kilometara živi samo oko 30.000 ljudi (Inuita ili Eskima). "Severna strategija" za Arktik je bila jedna od najvažnijih stavki u mandatu bivšeg premijera Stivena Harpera, i ona je imala za cilj da se poveća broj pripadnika obalske straže, dopremanje novih ledolomaca, pravljenje novih vojnih logističkih centara širom severozapadnih teritorija, redovno nadziranje dronovima i motornim sankama. Na pitanje zašto je Kanada stavila takav strateški akcenat na Arktik, Harper je odgovorio jednostavnom frazom: "Koristi ili izgubi".
Ne postoji bolji izraz za opisivanje strategije u 21. veku, posebno kada je reč o Kini. Za razliku od legalističkog i nacionalno zasnovanog pristupa koji dominira zapadnim razmišljanjem, Kina vidi svet skoro u potpunosti kroz prizmu lanca snabdevanja.
Kada su kineski rast i potrošnja porasli u 1990-tim, ona je postala veliki uvoznik sirovina iz zemalja koje je Zapad počeo da ignoriše kada je hladni rat završen. Izreka "Snaga mrzi vakuum," je sinonim za "Koristi ili izgubi".
Kina je sada glavni trgovinski partner za 124 zemlje, dva puta više nego Sjedinjene Američke Države (52 zemlje). Kina gleda Novi Zeland kao na dobavljača hrane, Australiju kao dobavljača kao rude gvožđa i prirodnog gasa, Zambiju kao centar za gvožđe a Tanzaniju kao saobraćajni čvor. Argentinski naučnik Marijano Turzi je svoju zemlju nazvao "soja republika" u svetlu promena u poljoprivredi usmerenih da služe kineskoj potražnji.
Ponuda i potražnja su vladajući zakon 21. veka, a ne suverenitet. Dugogodišnja parola starog sveta je bila "ova zemlja je moja zemlja". Novi moto, u svetu povezanom kroz lanac snabdevanja je "koristi ili izgubi". Tu je manje bitno ko je vlasnik (ili ko polaže pravo) na teritoriju, već je važnije ko je koristi (ili ko njome upravlja).
Južno kinesko more je mesto gde je strategija "koristi ili izgubi" u punom zamahu. U svom nastojanju da dobija veći deo sirovina istočno od strateških tačaka kao što su Malajski prolaz, Kina realizuje nove pristupe za uspostavljanje "činjeničnog stanja na moru" dok priobalnih susedi, kao što su Filipini traže arbitražu na međunarodnim sudovima.
Ispod Južnog kineskog mora leži oko 30 triliona kubnih metara prirodnog gasa i oko 10 milijardi barela nafte. Kina je tamo, na granici vijetnamskih voda, poslala mobilne platforme za izvlačenje nafte i prirodnog gasa, više puta tokom 2014. i 2015.
Vang Jilin, predsedavajući državne naftne kompanije China National Offshore Oil Corp, je ovu pokretnu opremu za duboke vode opisao kao "strateško oružje" koje je deo "mobilnog nacionalnog suvereniteta" Kine.
Kineski "koristi ili izgubi" pristup podrazumeva još jedno strateško oružje, koje je mnogo jeftinije nego naftne platforme ili nosači aviona. To je pesak. Narodna oslobodilačka vojska na zanemarenim i napuštenim ostrvima i peščanim grebenima instalira veliku vojnu infrastrukturu, pod pretpostavkom de fakto kontrole, dok se o de jure suverenitetu beskrajno arbitrira.
Ključni ciljevi strategije Kine su Arktik i Antarktik. Kina čak strpljivo pregovara da dobije status posmatrača i potencijalno članstvo u Arktičkom savetu (koji uključuje akcije poput pokušaja velike kupovine zemljišta na Islandu). Kina je takođe Grenlandu, gde živi 60 000 ljudi, ponudila investicije vredne milijarde dolara, da bi se za kineske kompanije otvorila tamošnja industrija uranijuma, što Danska, koja ima suverenitet nad Grenlandom to odbija. Međutim, ako u narednim godinama Grenland glasa za nezavisnost, postaće moguće da on postane deo kineskog lanca snabdevanja.
Od Amsterdama do Pekinga
Stručnjaci koji upoređuju uspon Kine sa Bizmarkovom Nemačkom propuštaju daleko bolje istorijsko poređenje: Holandija u 17. veku. Tada su Španija i Portugalija bile prve istinske globalne imperije koje su fizički pokorile, kroz nasilno osvajanje i čak genocid, ogromne teritorije u Latinskoj Americi, Africi, Aziji i Okeaniji.
Holanđani su, nasuprot tome, radili na manje brutalan i komercijalniji način. Holandska Istočno-indijska kompanija, osnovana 1602. smatra se prvom multinacionalnom korporacijom na svetu, koja je izdavala hartije od vrednosti za finansiranje svojih ekspedicija. Holanđani su tada rasporedili više trgovačkih brodova (5.000) i trgovaca (skoro milion), nego ostatak Evrope u periodu od 200 godina.
Postoje značajne sličnosti između strategije Amsterdama pre 400 godina i današnje Pekinga. Kina sledi holandski model postavljanja infrastrukture za resurse, a ne britanski ili francuski kolonijalni model, koji podrazumeva upravljanje i socijalni inženjering čitavog društva. Iako su Holanđani koristili silu u savezu sa lokalnim vladarima da zbace Portugalce i uspostave administrativnu kontrolu - naročito u Šri Lanki i Indoneziji - cilj je bio da se obezbede trgovački putevi i iskoristi bogatstvo prirodnih resursa, a ne da se osvoji svet za Boga ili državu.
Dve stotine godina ranije, veliki admiral iz dinastije Ming, po imenu Ženg Hi je stvorio ogromnu flotu radi miroljubivih odnosa sa kraljevstvima istočne Afrike. Kao i Kina za vreme Minga, Holanđani su brinuli o trgovini, a ne o teritorijama: oni su bili carstvo enklava.
Kao i kod predaka dinastije Ming i Holandije 17. veka, Kina danas upravlja najvećom trgovačkom flotom. Preko 2.000 plovila plovi svih okeanima, uključujući i Arktik. Nasuprot tome, na morima plovi manje od 100 brodova za zastavom SAD. Kina takođe gradi, i u mnogim slučajevima poseduje, važne luke i kanale koji su podrška rastućoj imperiji lanca snabdevanja.
Kina je izgradila desetine posebnih ekonomskih zona (SEZs), ne samo unutar svojih granica, već i širom Azije, Latinske Amerike i Afrike. One su komercijalni garnizoni u svetu lanca snabdevanja, omogućavajući Kini da obezbedi resurse, bez loše politike kolonijalnog potčinjavanja.
Analitičari treba da imaju u vidu da čak i ako se kineski uvoz i potrošnja resursa uspore, njoj će i dalje biti potrebno da osigura lance snabdevanja na svim kontinentima. Najnovije SEZs u Somaliji u Južnoj Africi iskorištavaju jeftiniju radnu snagu od kineske, i olakšavaju pristup za svoje tekstilne i industrijske proizvode na brzo rastuća tržišta.
Na ovaj način, Kina brzo postaje najveći svetski prekogranični investitor, čija če ulaganja dostići oko 20 triliona dolara do 2020. godine Kineska velika strategija lanca snabdevanja će stoga ostati na snazi, bez obzira na današnju ekonomsku krizu i nestabilnost na tržištu.
Strategija "koristi ili izgubi" takođe može objasniti i politiku zemalja kada se one bore protiv njenih moćnih nasrtaja. U 2014. Iran je otkazao veliki ugovor sa China National Petroleum Corp, navodeći kao razlog kašnjenje u istraživanju i isporuke. Iste godine, Meksiko je otkazao ugovor o izgradnji pruga, navodeći nedostatak transparentnosti u nadmetanju. Zambija je takođe otkazala ugovor sa ZTE za instalaciju sigurnosnih kamera.
U narednoj deceniji, geopolitika će biti određena ovim takmičenjem za kontrolu lanaca snabdevanja.
(Stratfor - priredio M. Đorđević)
