Potrebna je mašta da bi se shvatila namena ogromnog kompleksa na jugozapadu glavnog grada Libije, Tripolija. Mašta je potrebna i zbog toga što je mnogo toga pokriveno debelim slojem prašine i peska, mnogo toga već je propalo. Između redova belih baraka koje su sagradili Kinezi nalazi se čak i jedna džamija, koju takođe nagriza vreme. Tu je i jedna bioskopska sala, pa čak i sportska igrališta.
To je još sedište zvučnog naziva "Libyan Railroads Execution and Management Board" (LREMB), institucije kojoj je poveren ambiciozni plan izgradnje nove mreže železničkih pruga kroz Libiju. U tom kompleksu trebalo je da živi na stotine radnika, ali u Libiji je ovih dana – bolje ne pitati ko tu danas živi (ili se krije).
Ali Saleh je službenik tog projekta Libijskih železnica i na vizitkarti se predstavlja kao „direktor odeljenja za međunarodne odnose i medije LREMB“. S obzirom na stanje tih baraka, teško je reći čemu je on to direktor. Saleh, međutim, odmah objašnjava: „Mi bismo zaista želeli da radimo, ali svi građevinski radovi su obustavljeni zbog rata 2011. Nakon toga, čitav projekat je stao.“Posao dobili Kinezi i Rusi
Još 1998. je tadašnji libijski vođa Gadafi ponosno objavio svojim podanicima: biće izgrađena nova železnica koja će povezivati čitavu zemlju – od istočne granice s Egiptom, pa do zapadne s Tunisom. U Libiji je, inače, već postojala železnica koju su izgradili još Italijani tokom njihove vladavine (1912-1943) i protezala se na nekih 1.500 kilometara. Međutim, što nemarom, što zaslugom Sahare i pustinjskih oluja, još 1963. je tim kolosekom prošla poslednja železnička kompozicija. Nakon toga, u Libiji železnice jednostavno nije bilo.
Prvu prugu u Libiji podigli su Italijani, ali ona je još šezdesetih prestala sa radom
"Mnoge železničke stanice uništene su tokom vladavine Gadafija, a lopovi su ukrali šine i prodali ih kao staro gvožđe. Zato je ovaj projekat trebalo da bude novi početak“, objašnjava direktor za odnose s javnošću. On je u Libijskim železnicama zaposlen još od 2003, u vreme kada je to još bio državni projekt sa odličnim perspektivama. Ipak, kako to biva u Libiji, prošle su godine i tek 2008. je postignut dogovor o tome koja međunarodna firma će da gradi železnicu. Saleh objašnjava: Trebalo je da Kinezi grade deo od granice sa Tunisom, do grada Sirta (lučki grad 450 kilometara istočno od Tripolija, otprilike na polovini puta, prim.re). Trebalo je da odatle posao nastave Rusi i izgrade prugu sve do granice sa Egiptom.“
Nekad đaci, a danas...
Saleh priča pokazujući luksuzno štampane reklamne materijale kompanije na kojima je i geografska karta sa predviđenom trasom, kao fotografije modernih vozova. Štaviše, nekoliko kompozicija već je kupljeno, neke čak i u SAD. Ali Saleh je zabrinut za njihovu sudbinu. Naime, 17 lokomotiva koje su još 2008. brodom stigle u Homs, stotinak kilometara istočno od Tripolija, otada su u jednom skladištu. Ali šta je s njima i u kakvom su danas stanju – to Saleh ne zna.
Ovde, u kompleksu u Tripoliju, izgrađen je i deo te nove železničke mreže – da bi se pokazivao gostima i zvanicama: „Redovno su dolazile školske ekskurzije, sve do 2010. To je u suštini kružno putovanje dugo šest kilometara, jer je izgrađeno samo tri kilometra pruge“, objašnjava nam uz osmeh dok nas vodi ka toj oglednoj železničkoj kompoziciji udaljenoj par stotina metara.
Dok stojimo pored te kompozicije sa četiri vagona koja ne ide nikuda, umesto čavrljanja đaka prilazi nam muškarac koji je video da nešto fotografišemo. Ne nosi nikakvu uniformu, ali nam kaže da odmah sklonimo foto-aparat. Saleh pokušava da mu objasni šta mi tu radimo, ali muškarac spominje „par prijatelja iz Misrate“ koji su se nastanili u jednoj od obližnjih baraka.
Salehu je odmah sve jasno i odvlači nas od izložbene kompozicije, nekadašnjeg ponosa direktora za odnose s javnošću. Misrata je jedno od glavnih pobunjeničkih uporišta i nije pametno pred njima biti suviše znatiželjan: „Bolje da se vratimo u kancelariju i da izbegnemo bilo kakve probleme“, kaže, vidljivo nervozan.
Gomila projekata
Niki Gardner je stručnjak za železnički saobraćaj i objašnjava nam da je taj libijski projekat bio samo jedan od čitavog niza sličnih u arapskom svetu: „Od 2005. do 2012. bilo je više ambicioznih projekata na području Magreba i Bliskog istoka, ali samo par njih nekoliko zaista je završeno. Planirana je i obnova linije Hedjaz (od Damaska u Siriji, do Medine u Saudijskoj Arabiji koja je sagrađena još u otomansko vreme i već odavno nije u funkciji, prim.red.) i izgradnja Zalivskih železnica – od Kuvajta, do Muskata u Omanu.“
U to vreme, Italijani su se snažno zalagali za izgradnju „Transsaharske železnice“ koja bi povezivala sve zemlje severa Afrike, od Atlantika, do Crvenog mora u Egiptu. Libijski projekat trebalo je da bude deo te linije, iako je Gadafijev projekt bio još ambiciozniji: on nije predviđao samo trasu uz obalu Mediterana, već i liniju koja bi vodila kroz pustinju, sve do 800 kilometara udaljene Sabhe u srcu Sahare.
Sigurno je da je to bila svojevrsna nagrada Gadafija tom nekadašnjem važnom čvorištu karavana na putu prema središtu Afrike, a koje je dugo bilo uporište Gadafijevih snaga, čak i onda kada je on već bio svrgnut u Tripoliju. I danas je to „čvorište“, ali za izbeglice iz Afrike na njihovom putu ka Evropi – i tamo više niko i ne sanja o nekakvoj pruzi.
Radno vreme od 8 do 14 (uz pauzu)
U Tripoliju, međutim, taj san nije mrtav: Kaire Agila je inženjer i on još mašta o železničkoj liniji koja bi se protezala preko čitave severne Afrike. A kada uđemo u libijsko Ministarstvo saobraćaja, u odeljenje za železnički saobraćaj, prosto ne možemo da verujemo svojim očima: Libija doduše ima samo par stotina metara šina i nijednu kompoziciju koja bi bilo gde vozila – ali Ministarstvo je prepuno službenika te nepostojeće železnice.
Kažu da ih je ostalo još oko 800 i većina i dalje dolazi na posao u osam časova i odlazi kući oko 14. Uglavnom primaju i platu i objašnjavaju nam da „čuvaju“ Libijsku železnicu od lopova, kako bi jednog dana projekat mogao da bude nastavljen.
I Omar al Tergman iz libijskog Ministarstva finansija ne vidi ništa čudno u tome što je još u železnici zaposleno više stotina službenika. „Čim Libija bude nastavila da izvozi svoju naftu i situacija se sredi, projekat železnice biće obnovljen. To je samo pitanje vremena“, kaže Al Tergman. Štaviše, on nam otkriva da to nije jedini ambiciozni projekat: predviđena je i izgradnja podzemne železnice u Tripoliju, ali i to će biti urađeno „kada okolnosti budu dozvolile“.
(Dw.de)
