Decenijama odbrambeno-industrijski kompleks Sovjetskog saveza stajao je rame uz rame sa najboljima sa Zapada. U nekim slučajevima bi čak uspeli i da iznenade sa jeftinim, inovativnim i efektnim sistemima, a u drugim bi napravili avion koji bi jedva ostajao u vazduhu i brodove koji bi jedva plovili.
Nijedno oružje samo po sebi ne bi moglo da spasi SSSR, ali je nekolicina mogla da promeni konture njegovog pada. Međutim, u sovjetskom slučaju
mnoga "čuda od oružja" su ostala samo kao ideje na papiru.
Ratna mornarica "Sovjetski savez"
Rusija je za vreme carevine uvek održavala modernu i jaku mornaricu, ali posle Oktobarske revolucije i rusko-japanskog rata, počela je da zaostaje za Zapadom.
Do kasnih 1930-ih godina, ekonomija se dovoljno oporavila, pa je Staljin planirao da obnovi ratnu mornaricu.
Obnova mornarice je bio veliki projekat, a trebalo je izgraditi krstarice i nosače aviona, i trebalo je da budu rađeni po uzoru na italijanske brodove klase "Litodo", što bi ih stavilo u korak sa najjačim brodovima sveta.
Između 1938. i 1940. godine, Rusi su počeli da grade četiri od 16 ratnih brodova, ali su svi otkazani zbog rata koji je počeo, a ni kasnije nisu nastavljeni, već su rastavljeni. Da nisu, rat bi zatekao tri broda zarobljena u Crnom moru, na koje bi država potrošila velike količine novca.
Nuklearni nosači aviona
SSSR je počeo da proučava konstruisanje nosača aviona odmah nakon revolucije. Međutim, sa planovima se nastavilo tek po završetku Drugog svetskog rata, i za početak su izgrađeni nosači helikoptera klase "Moskva", koji su ušli u službu sredinom 1960-ih.
Posle toga, počelo se sa razvojem ideja za supernosače, što bi bila klasa "Orel", ali se umesto toga razvijala klasa "Kijev", iz koje je kasnije nastao i jedini današnji ruski nosač aviona "Admiral Kuznjecov".
Mornarica SSSR-a očekivala je da će klasa "Uljanovsk" naslediti Kuznjecova, sa nuklearnim pogonom, što bi bila prva prava konkurencija američkim nosačima.
Ali, kao i sa mnogim drugim ruskim naoružanjem, isprečila se katastrofa. Kraj Hladnog rata i kolaps Sovjetskog saveza prekinuli su izgradnju. To je značilo i da sovjetska mornarica nikada nije mogla da se takmiči sa američkom.
Teški bombarderi sa osam motora
Iako sovjetska avijacija nije često koristila bombardere, u periodu između dva rata mnogo se eksperimentisalo sa bombarderima dugog dometa, sa četiri motora.
Do početka Drugog svetskog rata, sovjeti su imali "Pe-8", bombarder koji je teško mogao da se poredi sa zapadnim "Avro Lankasterom" i "Boing-17".
Međutim, tokom procesa, sovjeti su eksperimentisali sa nekim grandioznim projektima, uključujući teškog bombardera "K-7", koji se srušio tokom probnog leta kada je poginulo 14 ljudi.
Najviše su obećavali avioni TB-3/ANT-20/TB-6, koji su bili monstruozni avioni sa po šest i više motora. Oni su žrtvovali brzinu i okretnost zarad teškog naoružanja, uz teoriju da avioni koji lete zajedno mogu da se brane od napada lovaca. Jedan od najvećih bio je ANT-26, koji je imao 12 motora.
Samo su prototipovi ovih zveri iakada uzletele i to ne zadugo. Da se nastavilo sa razvojem, verovatno bi potrošili resurse čak i kopnene vojske.
Oklopne zveri
Ruski i nemački tenkovi su pre Drugog svetskog rata umnogome ličili zbog zajedničke Kazanske tenkovske škole, a i sarađivali su na razvoju tehnologija.
Između dva rata više zemalja je razmišljalo o razvoju super teških tenkova, tri do četiri puta težih od standardnih vozila.
Najzanimljiviji od projekata predstavljenih sovjetskom generalštabu bio je T-42, zver od 100 tona sa tri kupole, koji bi mogao da primi 14 do 15 članova posade.
Iako nikada nije stigao do stadijuma prototipa, ozbiljno je razmatran. Bilo je i drugih projekata, a samo je T-35 od 45 tona i sa pet kupola ušao u proizvodnju. Međutim, skoro svi od 61 tenka izgubljeni su na početku akcije "Barbarosa", što zbog mehaničkih grešaka, što zbog napuštanja posada.
Ovi tenkovi bili su suviše teški, spori i skupi da bi se ozbiljno proizvoidili.
Leteće tvrđave
Mnogi sovjetski bombarderi posleratnog perioda bili su rađeni po uzoru na zapadne. T-4 bio je zapravo kopija zarobljenih američkih B-29s. Suhoj je bio odgovor SSSR-a na B-70 Valkire.
Masivan, neverovatno brz bombarder koji je mogao da leti na visokim aplitudama, T-4 je testirao i proširio granice vojne industrije Sovjeta.
Ipak, zahtevi za tehnologijom prevazišli su mogućnosti SSSR-a. S druge strane T-4 je patio od sličnih problema kao i američke Valkire.
Da su nastavili sa razvojem ovog bombardera, Sovjeti bi verovatno morali da se odreknu dobrog dela svoje avijacije. Ipak, da su nastavili, imali bi teški supersonični bombarder koji bi mogao da nosi anti-brodske projektile. To bi umnogome diktiralo i planove SAD, i verovatno bi nadživeo Sovjetski savez i bio uključen u ruske vazduhoplovne snage.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs/National interest
Foto: Profimedia
