Na poluostrvu Kalaupapa na jednom od najmanjih havajskih ostrva - Molokaiju, odvojeni od sveta živi kolonija gubavaca. Na ovo ostvo na Havajima,poslano je 8.000 obolelih u proteklih sto godina.
Šestero pacijenata, od ukupno 16 živih na svetu, i dalje živi ovde, a stari su od 75 do 94 godine.
Uskoro će i poslednji od njih preminuti, čime će se završiti mračna istorija ovog ostrvca. Kako bi se odalo dužno poštovanje svim preminulim žrtvama, biće im podignut spomenik.
Početkom 19. veka, Havajima su harale bolesti koje su donosili i širili strani moreplovci. Spolne bolesti tako su tokom 20-ak godina ubile više od 10.000 ljudi, dok je tifus odneo 5.000 života. Tokom 1853. godine, velike boginje ubile su 15.000 ljudi, a deceniju kasnije pojavila se nova bolest koju su prozvali 'Mai pake', tj. pravom orijentalnom gubom.
Vlasti, koje su pogrešmo verovale da je reč o izrazito zaraznoj bolesti, odlučile su da je jedini način borbe s ovom bolešću obavezan karantin. Odbačeni u jad, biedu, glad i izolaciju Kralj Kamehameha V objavio je 'Akt o sprečavanju širenja gube' 1865. godine, u kojem je naredio izolaciju, i hiljade obolelih proterano na ostrvce, što je ostalo sve do do 1969. godine.
Prvi pacijent kolonije bio je J.D. Kahauliko, koji je došao 6. januara 1866. godine, s još 11 obolelih. Vlada tada nije slala hranu gubavcima, nego su očekivali da će oni sami snalaze.
Ljudi su morali da dele ćebad i u improvizovanim skloništima racionalno troše vodu. Kako je kolonija prerasla u zajednicu, ovde se sklopilo na hiljade brakova. Deca koja su se rađala odmah su po rođenju oduzimali majkama i slali na usvajanje, te su mnogi odrastali ne znajući za svoju porodičnu istoriju.
Jedan od stanovnika je bio i otac Demian, katolički sveštenik, koji se na kraju i sam zarazio i umro od gube posle 16 godina služenja zajednici.
On i sestra Mariana Kope, koja je takože živela na istrvcetu, kasnije su proglašeni svecima, zbog čega je ostrvo postalo mesto hodočašća mnogih vernika. Ovo mesto je najduže i najsmrtonosnije mesto zdravstvene segregacije u istoriji SAD, a danas je prekriveno grobovima hiljada preminulih ljudi.
Kalaupapa je 1980. godine preimenovana u Nacionalni istorijski park, ali je pristup ostrvu i dalje ograničen, i na njega dnevno sme da dođe samo 100 ljudi.
Do njega možre da se dođe samo brodom ili malim avionima, a u okolini živi svega 40 zaposlenih u parku s ekipom zdravstvenih radnika.
Ne postoje restorani, trgovine ni škole. Izgrađene su tri crkve, hrana se dovozi avionom, a eventualno veće stvari se jednom godišnje dovoze velikim brodom. Kad umre i poslednji stanovnik, vlada će razmisliti šta će da uradi sa zemljom. Iako preostali stanovnici smeju da napuste ostrvo već pola veka, mnogi su odlučili da ostanu jer više vole život odvojen od ostatka sveta.
Kurir.rs/express.hr
Foto printscreen youtube
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
VESTI KURIR TV UŽIVO! Saslušani studenti u Prekšajnom sudu!
