Saradnici Hadson instituta, konzervativnog tink-tanka iz Vašingtona Simond De Galber i Bendžamin Hadad, u svom nedavno objavljenom članku upozovaju da neslaganje Sjedinjenih država i Evropske unije oko taktike za rešenje sukoba u Siriji može izazvati veliki jaz između njih. Oni ističu da će to Evropu približiti Rusiji i Teheran, i pozivaju da se Bela kuća značajno angažuje radi svrgavanja sirijskog predsednika Bašara al Asada:
"Sukob u Siriji stvara sve veći pritisak na saveznike SAD u Siriji i neposrednom susedstvu, a migranatska kriza sve jače utiče na Evropu. Rusija i Iran ulažu veliki politički kapital i sredstva za podršku sirijskom režimu. Za Vašington još uvek ima vremena za promenu kursa, jer će u supšrotnom njegovi evropski saveznici sve više rešenje tražiti u Moskvi i Teheranu.
Danas, više nego ikada, Evropa je direktno suočena sa dramatičnim posledicama sirijskog građanskog rata. Protok izbeglica je sve veći, a pored njih rat je u Siriju privukao ekstremiste iz Evrope, što povećava rizik od terorističkih napada u bliskoj budućnosti. Francuska obaveštajna služba ukazuje da Islamska Država iz svog sirijskog uporišta priprema napade na ciljeve u Evropi i Francuskoj. Sve ovo podstiče javni pritisak za neku vrstu intervencije, a nedavna anketa pokazuje da je 61% francuske javnosti naklonjeno kopnenoj intervenciji protiv ISIS, dok dve trećine britanske javnosti podržava vazdušne napade u Siriji.
Dok je Obamina administracija uložila sav svoj politički kapital za obezbeđivanje podrške u Vašingtonu za nuklearni sporazum sa Iranom, bila je veoma pažljiva da ne uđe u drugu vojnu kampanju, i značajno se umeša na sirijsku scenu, uprkos mantre da Asad mora da ode. Predsednik Obama je nekoliko puta rekao da posle nuklearnog sporazuma njegova administracija neće da se povuče sa Bliskog istoka. Ipak, njegova sirijska politika se u regionu, ali i u Evropi se tumači kao suprotna.
Naravno, Evropljani nisu u najboljoj poziciji da o Siriji drže propovedi svojim američkim prijateljima, jer pored retoričkog zahteva da Asad ode sa vlasti i da on ne može biti deo rešenja, nemaju zajedničku viziju o načinima za okončanje sukoba. Francuska i Velika Britanija imaju čvrst stav, dok Nemačka, koja je primila većinu izbeglica koje stižu u Evropu, pokazuje skepsu prema bilo kakvoj vojnoj opciji u Siriji.
U središtu nemogućnosti Zapada da oblikuju događaje u Siriji je neusklađenost navedenog političkog cilja sa sredstvima potrebnim da se on ostvari.
U međuvremenu, Iran i Rusija su mnogo manje uzdržani i obe zemlje podržavaju Asada od prvog dana, direktno i preko posrednika. Zadržavanje snažnog uticaja na vlast u Siriji je ključ za regionalne ambicije Teherana, jer čuva sposobnost Irana da podrži Hezbolah u Libanu. Moskva želi da sačuva svoje uporište u Mediteranu držeći svoju bazu u Tartusu, ali joj je takođe stalo da dokaže da je pouzdan saveznik. Irana je poslao veliki broj savetnika i vojnika da se bore u ime Asada, a najnovije akcije Rusije su nastojanje da se utvrdi stanje na terenu pre bilo kakvih pregovora o političkoj tranziciji.
Teheran i Moskva ne pokazuju volju da pregovaraju, niti osećaju dovoljan pritisak da prihvate ishod koji bi na bilo koji način ugrozio njihove interese. I Rusija i Iran će nastaviti da podržavaju sirijskog predsednika i da se zalažu da on bude deo saveza u borbi protiv terorizma. Pri tom oni definišu terorizam u širem smislu, koji obuhvata ne samo Islamsku državu već i veliki broj pobunjeničkih grupa koje se bore protiv Asada.
Što više Zapad daje naznake da je spreman da sarađuje sa Asadom, to će dati snagu tvrdnji Islamske države da je to jedina organizacija koja je zaista angažovana u borbi protiv sirijskog predsednika. Ali što više SAD čekaju da formulišu alternative, Evropa će biti sklonija iskušenju da se nakloni Rusiji i Iranu. Naznaka već ima. Nemački ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer, je "snažno pozdravio" "rastuće vojno angažovanje Rusije u regionu" i to na zajedničkoj konferenciji za štampu održanoj prošle nedelje sa američkim sekretarom Džimom Kerijem. Prošlog četvrtka, nemačka kancelarka Angela Merkel je pozvala je na "razgovor" sa Asadom - na šta Rusi već dugo vremena pozivaju kao na neophodan prvi korak.
Kreatori američke politike ne bi trebalo da potcenjuju sve veći ugled koji ruski predsednik Vladimir Putin ima među pojedinim segmentima evropskog biračkog tela. Populistički pokreti ga hvale prikazujući ga kao čuvara tradicionalnih vrednosti prema dekadentnim zapadnim običajima, navondog američkog imperijalizma, i rastuće opasnost od radikalnog islama na evropskom kontinentu. Taj politički narativ sada zahvata veće političke pokrete u Zapadnoj Evropi. Vodeći političari u EU mogu da budu zabrinuti zbog krajnjih Putinovh ciljeva, ali oni moraju da pridobiju birače.
Pitanje Sirije i saradnje sa Iranom i Rusijom može postaviti uznemirijuću presedan za transatlantsko jedinstvo. To takođe može dovesti u pitanje režim sankcija EU protiv Rusije. Ne sme biti rešavanje jedne krize na štetu druge. Zapad ne treba da prihvati rešenje zasnovano na de fakto savezu sa Asadom. Pored moralnih i etičkih principa u igri, ima i onih pragmatičnih: to bi bio recept za produženje rata u Siriji, sa svime što ga povezuje, i očiglednim prelivanjem humanitarnih i političkih troškova na Evropu. Rusija i Iran nisu do sada ponudili održivi izlaz iz krize u Siriji. Ciljevi koji su izloženi u završnom kominikeu Akcione grupe za Siriju u Ženevi 2012, koje su usvojile pet stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, uključujući i Rusiju, su i dalje relevantni. Rešenje nije da se odustane od ovih ciljeva, jer nemaju podršku Rusije i Irana. Rešenje je u usklađivanju sredstava sa našim političkim ciljevima, i za SAD nije kasno, da u koordinaciji sa svojim evropskim partnerima, to urade.
(Hadson Institute: A Critical Moment in the Syria Crisis - Simond de Galbert & Benjamin Haddad - priredio M. Đorđević)
