(VIDEO) PRONAŠLI SU JE PRE TAČNO 11 GODINA: Nataša je pobegla od silovatelja posle 8 godina zatočeništva i sve šokirala svojim priznanjem!

Pre tačno jedanaest godina, 23. avgusta 2006, u 12 sati i 53 minuta, 18-godišnja tinejdžerka trčeći je došla do kuće u Strashofu, naselju nadomak Beča.

"Prošlo je jedanaest godina otkako sam na slobodi, i sve je mnogo lakše nego pre. Tragovi svega što mi se dogodilo su, naravno, prisutni. Imam posao, održavam društvene kontakte, a imam i neke hobije. Iako se sećanja povremeno pojavljuju, u svakodnevnom životu Volfgang Priklopil i moja otmica nisu nešto o čemu razmišljam" kaže Nataša.

Njen otmičar je izvršio samoubistvo posle njenog bega, tako da nikada nije odgovarao za ono što je uradio. Na pitanje da li je tačno, da je oprostila Priklopilu sve što joj je uradio, Nataša je odgovorila potvrdno.

"Da, to je istina. Oprostila sam mu. Čak sam jednom otišla na njegov grob", otkrila je Nataša. Priklopil je, inače, sahranjen na tajnoj lokaciji, a na njegovom nadgrobnom spomeniku nalazi se lažno ime i prezime. Nataša Kampuš jedna je od vrlo malo ljudi na svetu koji znaju - i nikada neće otkriti - gde se taj grob nalazi. Zašto je bila na tom grobu, kao i zašto je u televizijskom intervjuu pustila suzu kada je komentarisala njegovo samoubistvo, ona ne želi da govori.

Nataša je danas samopouzdana, uspešna, poslovna žena, na pragu tridesetih godina života, a u ekskluzivnom razgovoru kaže kako više nije samo “dete iz podruma”. Često je isticala da je ponavljanje priče o godinama provedenim u zatočeništvu dodatno traumatizuje.

"Pisac sam i dizajner nakita. Nisam više samo dete iz podruma, kao što su me drugi često doživljavali", kaže Nataša.

Dane provedene u zatočeništvu nikada neće zaboraviti. Kada je, posle više od osam godina, uspela da se izvuče iz podzemne tamnice, imala je samo 48 kilograma. Od svoje desete godine do punoletstva, usled loše ishrane, nedostatka elementarnih životnih uslova i stalnog zlostavljanja, koje je kasnije uključivalo i seksualno nasilje, porasla je svega petnaestak santimetara.

Priklopil je ošišao na ćelavo, ponižavao i terao na težak rad. No, ta mlada devojka svakog dana pokazuje da i takve teške traume mogu da se prevaziđu.

"Naravno da se sećam svakog dana svog zarobljeništva. No, to sećanje bledi iz dana u dan. Na neki način, to sam iskustvo pokušala da prevaziđem kroz knjige koje sam napisala (Nataša je objavila knjige “3096 dana” i “10 godina slobode”, u kojima je detaljno opisala svoje detinjstvo u tamnici, kao i život posle oslobođenja).Ali je sigurno da ono što mi se dogodilo nikad neću zaboraviti", kaže Nataša.

Zbog potpune izolacije, kojoj je godinama bila izložena, posle bega, bilo joj je teško da uspostavi normalan kontakt sa ljudima. Smetali su joj mirisi, zvuci, tuđi glasovi. Izlazila bi iz kuće samo kada je padala kiša, jer je mogla da se sakrije iza kišobrana. Grozote koje je pretrpela ostavile su na njoj strašne posledice.

Kada je pronađena bilaje bolesno mršava, bleda, iscrpljena i vidno preplašena. Prethodno je nekoliko prolaznika molila da joj pomognu, ali su je oni ignorisali.

"Molim vas, pomozite mi, moje ime je Nataša Kampuš, zovite policiju", rekla je zaprepašćenoj ženi koja je gledala kroz prozor svoje kuće. Ubrzo je došla policija i počela je da se raspliće neverovatna priča koja je obišla čitav svet. Bilo je to prvi put posle 3.096 dana da je svet video Natašu, sad već odraslu i punoletnu devojku, koja je još kao 10-godišnjakinja nestala bez traga na putu od kuće do škole. Bila je dete razvedenih roditelja.

Kobnog jutra, 2. marta 1998. godine, posvađala se sa majkom koja joj je zamerala što je prethodnu noć provela kod oca. Izjurila je iz kuće bez pozdrava. Dok je išla ka školi iz belog kombija je odjednom izišao muškarac. Nasilno je ugurana unutra i kombi se velikom brzinom udaljio. Sledećih više od osam godina niko nije znao ništa o njoj.

Ubrzo je pokrenuta jedna od najvećih potraga u austrijskoj istoriji. Ispitani su svi lokalnoj policiji poznati seksualni predatori, proveravane su sve dojave zabrinutih građana, a policajci su razgovarali sa svakim od više od 1100 vlasnika belih kombija na širem području. Uključujući i, kako se posle saznalo, Natašinim otmičarem koji im ni po čemu nije bio sumnjiv.

Ništa nije urodilo plodom. Nataša kao da je u zemlju propala. Mediji su prestali da izveštavaju o nestaloj devojčici, prisećajući je se tek s vremena na vreme, a fotografija njenog nasmejanog lica u crvenom kaputiću, koja danima nije silazila sa naslovnica austrijskih novina, ostala je samo izbledela uspomena.

Kad se Nataša Kampuš tog dana napokon pojavila, javnost je saznala kakav je neverovatan užasa ovo nesretno dete proživljavalo tih godina. Nju je oteo Volfgang Priklopil, poremećen ali vrlo inteligentan mladić, koji je za nju napravio posebnu tamnicu u podrumu svoje kuće u Strashofu.

Priklopil je Natašu držao u podzemnoj sobici veličine svega pet kvadrata, u kojoj je trebala da zadovolji sve svoje potrebe - tu joj je bio i toalet, a jedini kontakt s spoljnjim svežim vazduhom, bio je preko ventilacijskog sistema koji je svakodnevno, dane i noći, proizvodio nesnosne zvuke.Tamnica koju je Priklopil izgradio za svoju žrtvu bila je duboko u podzemlju, gde niko nije mogao da čuje njene krike. Priklopil je mogao da radi šta je hteo. Jasno joj je dao do znanja da će njen život, i sve godine koje dolaze biti čisti pakao.

Priklopil je Natašu sistematski izgladnjivao. Danima joj ne bi dopuštao da išta jede, a onda bi joj dao tek komadić hrane. Pritom joj je uvek pokazivao obilje hrane koje je imao u kući, a često je od nje tražio i da mu priprema obroke, ali njoj ne bi dopuštao da pojede ni zalogaj.

Mala Nataša Kampuš iz dana u dan odgajana je u strahu, a bila je kažnjavana za svaku sitnicu, pa čak i ako bi otmičara pogledala u oči. Kazne su bile razne - od premlaćivanja do višednevnog izgladnjivanja. U prvo vreme Nataša ni na koji način nije mogla da komunicira sa svojim otmičarem. Nije mogla reći da je gladna, bolesna...

Posle oslobođenja upisala je srednju školu, ali tamo nije mogla dugo da ostane jer se osećala neprijatno. Koliko god su svi prema njoj, bili puni saosećanja, nije mogla da deli prostoriju sa toliko novih ljudi. Danas je, kaže, mnogo bolje. Mnogo su joj pomogli i psihijatri. Izlazi, druži se s ljudima, živi punim plućima.

Mnoge iznenađuje podatak da Nataša vikende i dalje provodi u kući u kojoj joj je toliko godina bila tamnica. Austrijske su joj vlasti, naime, Priklopilovo imanje, kao i njegov automobil, kao neku vrstu obeštećenja za godine zlostavljanja. Ona je često govorila da joj upravo boravak na tom imanju pomaže da pobedi svoje strahove i zaleči posledice višegodišnje torture. Pre godinu dana medijima je dopustila ulazak u tu kuću. Rekla je tada da su joj ljudi često govorili treba da je spali ili proda. Ali ona tvrdi da boravak u toj kući na nju deluje terapeutski. Osim toga, kaže ne bi htela da se imanje pretvori u svojevrsni tematski park Nataše Kampuš.

Kurir.rs/100posto.hr

Foto printscreen youtube