Sredinom osamdesetih, grčki premijer Andreas Papandreu, koga je sovjetski Politbiro u Moskvi potcenjivao, je porazio Tursku kada je ona upala u grčku teritoriju. Pobeda je ostvarena u Egejskom moru 26. marta 1987. godine, dok Rusi, koji imaju dugu prošlost sukoba sa Turcima, od 1991. smatraju da je Turska je "ne samo blizak sused, već i prijateljska država."
Papandreu se bio spremio za sukob, znajući da ga neprijatelji smatraju kukavicom. Takođe se nadao da će njegovi neprijatelji odstupiti ako jako i dovoljno brzo udari. Njegovoj odluci je doprinelo i to što je bio svestan da na ovaj ili onaj način neće još dugo živeti.
Zatim je uz tursku granicu rasporedio grčko vazduhoplovstvo, potpuno naoružano i spremno za poletanje u roku od 90 sekundi. Sa bugarskim predsednikom Todorom Živkovom, neprijateljem NATO-a, se dogovorio da Bugarska rasporedi svoje tenkovske jedinice prema turskoj granici, dogovorivši savez protiv zajedničkog istorijskog neprijatelja. Takođe je naredio prekid snabdevanja električnom energijom baze Nea Makri, komande kontrolnog štaba američkih snaga u Grčkoj. Ni varnica, a kamoli signal od nekog stranog špijuna ili grčkog izdajnika, nije mogla da upozori Turke, Amerikance ili Ruse na Papandreuov ratni plan.
Papandreu je ranije shvatio da će, ako on ne krene u ofanzivu, Turci napredovati u egejskom vazdušnom prostoru, i morskom dnu, rugajući se njegovoj slabosti. Očekivao je da bi ga SAD onda svrgle sa vlasti. Kada je došlo do bitke, nije bilo žrtava. Turci su povukli svoje snage, da Grci nisu ispalili metak. Žrtva je bio samo turski premijer, Turgut Ozal - koji je zbog slabog srca morao da bude evakuisan u Hjuston, Teksas. Spasavanje Ozala bilo je jedno što je Reganova administracija tada mogla da učini. Drugo je bilo da se dogovori sa Papandreuom da vrati struju bazi Nea Makri.
Ovu pobedničku strategiju niko od turskih istorijskih neprijatelja, uključujući i post-sovjetsku Rusiju nije ponovio. Igor Sečin, bivši zamenik predsednika Vladimira Putina, je bio vodeći zagovornik zaboravljanja istorijskih lekcija u odnsima sa Turcima. Prezirući istoriju, on je težio da stvori nove. Putin je nerado morao da ih usvaja, sve do juče.
A ovo su stare lekcije:
1. Turska nikad ne preduzima vojni potez bez dobijanja prethodnog odobrenja od Pentagona. Da bi jučerašnje obaranje ruskog aviona Su-24 bilo uspešno, bili su potrebni obaveštajni podaci i drugi segmenti elektronskog ratovanja zajedničke američko-turske komandne jedinice, koji bi turskog pilota aviona F-16 učinili sigurnim da je ruske pilote uhvatio nespremne. To nije bio, kako je turska vlada saopštila, "automatski odgovor na kršenje njenog vazdušnog prostora", jer je vazdušni prostor bio sirijski, odnosno onaj deo koga je Turska jednostrano proglasila "zonom isključenja".
To nije bio ni “nož u leđa”, kako je Putin rekao, niti se to desilo, kao je Putin dodao, "uprkos ugovoru koji smo potpisali sa našim američkim partnerima da bi sprečili vazdušne incidente". Ono što se desilo j bilo zbog sporazuma Turske sa vojnom komandom SAD. Putin nije bio iskreno iznenađen što je, kako je rekao, "umesto da odmah uspostavi kontakte sa nama, koliko mi znamo Turska je napre sa svojim NATO partnerima razgovarala o ovom incidentu." Da je Putin rekao da sumnja da se Turska oslonila na "svoje NATO partnere" pre nego što se "incident",desio, bio bi bliže istini.
2. Agresiju Turske i SAD mogu zaustaviti manje snage, ali one moraju biti u stanju stalne borbene gotovosti, moraju koristiti svaki oblik ranog upozorenja i prikrivati svoju sposobnost iznenađenja. Putin je rekao da je ruski Su-24 pogođen projektilom ispaljenim sa turskog aviona F-16, kada je ruski avion bio jedan kilometar unutar sirijske strane granice. Pošto je to istina, borbena podrška ruske protivvazdušne odbrane je morala da prati turski avion od sekunde kada je poleteo. Trebalo je pratiti njegov let, i elektroniku za aktiviranje naoružanja, i naloge za paljbu koji bi došli iz drugih izvora. Ruski operateri i posada Su-24 su morali da detektuju radar neprijateljske vatre, i daju opciju da ga zaslepe. Ako nijedna od ovih stvari nije urađena, ruske snage nisu bile spremne, i Su-24 je iznenađen.
Posledice se ne mogu opravdati frazom koja je rečena kralju Jordana, koji je bio gost u Moskvi i trudio se da ruskog predsednika zove "bratom": "Nikada nećemo progledati kroz prste zločinima poput ovog koji je počinjen danas". To je trebalo reći pre, a ne posle.
3. U zapadnoj Evropi, na Balkanu, i na Bliskom istoku Turci nemaju trajnog prijatelja ili saveznika. Ako Rusija ne želi da upadne u tursku zasedu, mora da ima jake saveznike poput Irana, slabe poput Kipra i Srbije, i one kolebljive poput Bugara, i seti se svojih iskustava u ratovima sa Turcima. Pokušaji uveravanja Ankare da ruski "avion i naši piloti ni na koji način ne predstavljaju pretnju Turskoj” su gubljenje daha, jer Turci znaju da mi znamo da nam prete, i da finansiraju pokušaje odvajanja ruskog Kavkaza. To je zato što oni znaju da se Rusija obavezala da blokira tursku ekspanziju, i da od turskog napada zaštiti šiite u Iraku i Kurde. Ako to nisu nove strateške obaveze, onda Rusija treba da požuri da povuče svoje snage pre nego što upadne u još krvavije zasede. Ako to jesu obaveze, onda su posledice jasne i očigledne i neposredne.
Svi Rusi su sada u opasnosti ako putuju u Tursku, pa bi zona isključenja predsednika Erdogana trebala da spreči sve ruske letova i ulazak svih ruskih državljana u zemlju. A za Turke je odavno došlo vreme da greju kuće i kuvaju svoje večere sa nekim tuđim gasom.
(Autor: Džon Helmer - priredio M. Đorđević
