Pritisnuti glađu, bez ikakvih prihoda, neki od njih prisiljeni su da žive u zgradama kojih su se čak i Sovjeti odrekli.Deo čine izbeglice iz Abhazije, gruzijske regije koja je vodila rat za otcepljenje početkom devedesetih godina prošlog veka.
Više od 250.000 Gruzijaca bežalo je pred strahotama rata, ali nisu naišli na topli doček u srcu vlastite države niti kod svojih sunarodnika. Zbog toga su utočište potražili u napuštenim i razrušenim zgradama.Deo ljudi u napuštenim zgradama su ljudi koji su jednostavno upali u teške životne probleme. Ostali su bez posla, nisu mogli da plaćaju stanarinu i izbačeni su na ulicu. Napuštene zgrade ne pitaju zašto je neko na ulici, napuštene zgrade oberučke primaju nove stanare.
Oko 400 beskućnika živi u napuštenoj vojnoj bolnici u glavnom gradu Tbilisiju.
Fotograf Jakob Borden zabeležio je crtice iz života ljudi na marginama društva.Maija Daijauri ima 45 godina i pokušava da dovede u red jednu od soba napuštene bolnice. Sve zauzete sobe imaju prozore, gotovo sve sobe imaju i male gasne šporete na kojima stanari mogu kuvati.
Velika većina soba ima i šporete na drva koje koriste za grejanje tokom oštrih gruzijskih zima.Oni nesrećnici koji nemaju ni grejanje ni vodu jednostavno uzmu od komšija. Snažan osećaj zajedništva nešto je što prožima stotine ljudi zarobljenih u nesrećnom životnom ciklusu.
Napuštena bolnica je zapuštena, a struja i voda teku pravim lavirintom cevi i žica. Fekalije često cure niz zidove zbog puknutih cevi, a prošle godine jedan dečak je umro u požaru kog su prouzrokovale neispravne električne instalacije.
U čitavoj zgradi živi osamdesetak žena, a većina nije napunila ni šest godina. Nikoloz Beriašuili ima dve godine i spava u istoj sobi sa mamom, tatom i sestrom.
Jedan deo dece ne ide u školu zato što su uvereni da nemaju koristi od obrazovanja. Starija deca koja su napustila školovanje najčešće vode brigu o mlađoj braći i sestrama.
Većina stanovnika zavisi od socijalne pomoći. Mesečno dobiju oko 120 evra i kažu da taj novac radije potroše na hranu nego da unajmljuju loše stanove.Izbegavaju zaposlenje zato što bi izgubili socijalnu pomoć koja život znači.
Neki stanovnici bolnice s nostalgijom se prisećaju komunističkog doba. Kažu da su onda imali kuće, poslove, ali i stabilnost. Velika većina je ogorčena i imaju osećaj da ih Gruzija namerno zaboravlja u privrednoj tranziciji.
Matiko Pirtškulava ima 46 godina i živi u pravom luksuzu. Ima dvosoban stan u bolnici i živi sama. Dvojica maloletnih sinova otišli su u svešteničku školu gde se nadaju boljoj budućnosti.
U bolnici živi nekoliko žena kao što je Matiko. Žive same ili sa decom. Neke od njih su postale udovice i zbog toga su završile na ulici. Bolnički stanari na sve načine pokušavaju da popravi zgradu i dovedu sobe u kakav-takav red.
Pločice i tapete skupljene po đubrištima daju barem dašak osećaja doma, a neki stanari usudili su se da imaju i akvarijum.
U čitavoj bolnici živi oko 150 porodica. Marium Gabisonija ima sedam godina i deli sobu sa sestrom a igraju se po hodnicima napuštene bolnice.
Ija Očiauri je majka dvoje dece, živi s mužem i njegovim bratom, a radi šta stigne kako bi zaradila novac za život.Matiko kaže da se ne oseća delom gruzijskog društva. "Mnogi komšije osećaju se kao da ih je moderno društvo zaboravilo. Gledamo kako ostaci gruzijske prošlosti propadaju pred našim očima", ispričala je Matiko za BBC.
(Express.hr)
