SAD imaju dobre namere prema BiH, ali su ranije neke diplomate u američkoj administraciji htele da promene Dejton, smatra Obrad Kesić, šef Predstavništva RS u Vašingtonu.
Čini mi se da i SAD i EU imaju dobru nameru, ali da im se taktike donekle razilaze kada je u pitanju pristup prema BiH?
Generalno, postoji saglasnost da EU preuzima glavnu inicijativu, ali postoji određeno nepoverenje Evropljana da će SAD da ih podrže na kraju procesa jer misle da postoji jedna vrsta rezervisanosti. A s druge strane, Amerikanci su pomalo razočarani jer im se čini da Evropljani ne koordinišu svoje poteze s njima. Međutim, nije to novo. I za vreme rata često su evropske inicijative bile sabotirane od strane američkih diplomata, od Kutiljerovog plana, koji bi možda sprečio rat u BiH, pa do Dejtona.
Na debati u Vašingtonu, gde su govorili šef Delegacije EU Vigemark i zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Hojt Ji, rečeno je da oni više ne mogu da se posvete BiH kao ranije?
To je već tako godinama, mada i dalje postoje želje u Sarajevu da se Amerika jače uključi i agresivnije nameće rešenja, kao za vreme Pedija Ešdauna. Tada su oni na nelegalan i nedemokratski način počeli da menjaju Dejton oduzimanjem nadležnosti entiteta. To nas je dovelo u situaciju da ništa ne funkcioniše i niko ne vidi način kako da izađemo iz tog stanja.
Iz ovog što govorite nije mi jasno mislite li da SAD imaju loše namere prema nama, ili je u pitanju lobiranje, ili nešto treće?
SAD imaju dobre namere. Problem su metode koje su koristili i koje su dovele BiH u ovu situaciju. Neke diplomate koje su bile zadužene za BiH u njihovoj administraciji su htele da promene Dejton. Oni su smatrali da BiH ne treba da bude visokodecentralizovana država. Nisu se slagali da treba da postoji RS. Imate izjave Medlin Olbrajt i Dika Holbruka pre smrti da im je najveća greška bila što su prihvatili RS. Oni su znali da bez RS ne bi bilo Dejtona, ali su imali želju da to kasnije naknadno “poprave”.
A zašto bi Amerika radila protiv Dejtona kad je to jedan od njihovih najvećih spoljnopolitičkih uspeha u novijoj istoriji?
Ne mislim da Amerika radi protiv Dejtona. Američke diplomate stalno daju veoma konzistentne izjave, od Džonatana Mura dok je bio direktor Kancelarije za južnu i centralnu Evropu Stejt departmenta, pa sada do gospodina Jia, u kojima podržavaju Dejton. I na konferenciji koju ste spomenuli čuli ste da Amerika ima politiku koja je nametanja ostavila iza sebe. Po meni, do promene u američkom stavu je došlo istorijskom odlukom predsednika Dodika kada je Lajčaku rekao “ne”. U tom momentu sve se promenilo i Amerika prihvata decentralizovanu BiH. Ali inercija jeste ostala – više se ne govori otvoreno o ukidanjima, nego se nekako stidljivo provlači slika da bi svi živeli bolje ako bi entiteti preneli neke nadležnosti. Ali mislim da bi bila greška da RS pomisli da više nije u opasnosti. Još ima onih koji zastupaju neku idealističku viziju BiH u kojoj nema prostora za samostalnu RS, ali ne samostalnu u smislu da to znači nezavisna RS, kako neki pokušavaju da nametnu i time koriste referendum kao neko sredstvo pretnje. Po meni, ta samostalnost ne znači da ne može da se nađe u okviru BiH. Niko od ljudi s kojima ja imam kontakt u RS ne govore o nekoj avanturi da se ide prema nezavisnosti.
Ako gospođa Klinton postane predsednik SAD, očekujete li da bi ona mogla eventualno da vrati neku staru politiku?
Kad je ona postala državni sekretar sećate se da smo slušali analize, posebno iz Sarajeva, kako će sad ona da promeni američku spoljnu politiku. Naravno, brzo smo se uverili da to nije tačno. Nije se ona mnogo bavila ni Balkanom, ni BiH. To je bilo prepušteno zameniku Stajnbergu koji je organizovao Butmir, ali videli ste i da tu nije bilo neke posebne odlučnosti.
Menja li se nešto u odnosima Zapada i Moskve? Čini mi se da zadnjih meseci dolaze pomirljivije izjave s obe strane.
Do pre nekih desetak meseci bila je opsesija u Americi prema Rusiji i vladala je neka vrsta skoro hladnog rata. Neki mediji i kongresmeni su kritikovali predsednika Obamu da je oslabio poziciju Amerike prema Rusiji u vezi s Ukrajinom i tražili da šalje oružje u Ukrajinu. Pre nekih šest meseci Obama je dao nalog svojoj administraciji da naprave analizu šta bi značilo naoružavanje Ukrajine. Svi su mu odgovorili da nema tog naoružanja koje se može poslati a koje bi izmenilo balans snaga, da bi samo dovelo do eskalacije sukoba i da bi Rusija još agresivnije zauzela teritorije. Analiza je pokazala da bi onda NATO morao da odluči da uđe u ozbiljan sukob s Rusijom. Za predsednika Obamu to je bilo potpuno neprihvatljivo. To bi sigurno bilo neprihvatljivo i za američku javnost. Sada iza scene postoje ozbiljni pokušaji da se situacija smiri i odnosi poprave.
Šta bi to smirivanje moglo da znači za nas u BiH i na Balkanu?
Neki interesi hteli su da iskoriste konfrontaciju sa Rusijom na Balkanu i da pokažu da je ovde novo žarište tog sukoba, da Rusi napreduju i da RS i Srbija treba da budu izolovani zbog svojih odnosa sa Rusijom. To nije uspelo i sada imamo, čini mi se, jedan realan pogled. Osim toga, u zadnje vreme sve više se otvara veza između BiH sa svim prethodnim terorističkim napadima, uključujući i napad Al Kaide 11. septembra u Americi, pa i ovaj zadnji u Parizu. I RS je talac percepcije koja se stvara na Zapadu da je BiH izvoznik terorizma. Zato RS mora da se fokusira na međunarodnu saradnju i da šalje informacije da ona nije problem, nego žrtva, kao i ostali u Evropi.
(Nezavisne.com)
