Intervencija Rusije u Siriji potpuno je poremetila američki plan stvaranja "Novog Bliskog istoka", najavljenog tokom neuspelog izraelskog rata 2006. u Libanu. Iako ne postoje zvanični dokumenti kakva bi bila nova mapa regiona, mnogi su smatrali da bi on najverovatnije pratio "krvave granice" koje je 2006. predstavio penzionisani američki oficir Ralf Piters, odnosno da bi se zemlje regiona raspale duž etničkih i sektaških linija po starom scenariju Odeda Jinona iz 1982.
U stvari, ispunjavanje tog plana je jedan od glavnih razloga za predstavu "Arapskog proleća" i rat protiv Sirije. Ali, briljantnom inicijativom Rusije, koja je nesporno postala glavni igrač na Bliskom istoku, ovi scenariji su dovedeni u pitanje.
Strategija Moskve na Bliskom istoku je usmerena ka obnavljanju principa u regionu koji je Vašington tako bezobzirno srušio u slepom nastojanju da preuredi Bliski istok prema sopstvenim željama. Ovaj "ruski Novi Bliski Istok" je mnogo drugačiji od američkog, i on eliminiše skoro svaku polugu uticaja koju je Vašington prethodno pokrenuo u nastojanju da region snažno zadrži pod svojim strateškim komandom.
Tzv. "Koalicija pravednika" (Rusija-Sirija-Irak-Iran) je u potpunosti poremetila poredak koji su SAD prethodno nametnule Bliskom istoku, i ne očekuje se da će ostati mnogo od strateške arhitekture koju je Vašington stvorio tokom protekle dve i po decenije. Ovo su najznačajniji elementi koji definišu ovu promenu paradigme:
Rusko vođstvo
Prvo, najvidljivija razlika je ta što je Rusija preuzela ključnu ulogu u određivanju dnevnog reda u regionu. Moskva, a ne Vašington najkonkretnije utiče na promene na Bliskom istoku. Uprkos iznenađenoj reakciji mnogih posmatrača (naročito zapadnih), ova situacija se nije pojavila odjednom. Rusija decenijama neprestano jača svoj regionalni uticaj, kroz dva jaka strateška partnerstva sa Sirijom i Iranom. Onaj sa Iranom je relativno nov i uglavnom seže od ranih 2000-ih, ali je odnos sa Sirijom počeo u ranim 1970-im i jedini je od prijateljstva iz sovjetske ere ostao netaknut.
Kroz istovremeno usklađivanje i jačanje svakog od ovih bilateralnih partnerstava, plus jedinstvenog strateškog preklapanja između njih (tj. sirijsko-iransko strateško partnerstvo), uspostavljen je superčvor interesa, čime je postavljena strateška pozadina za sadašnji savez i multilateralni odgovor na haotično uništenje američkog '"Novog Bliskog istoka". Za razliku od SAD, Rusija vodi od napred, a ne s leđa, a njen primer je ohrabrio koaliciju i podigao nade celom multipolarnom svetu.
Irački rat za nezavisnost
Jedan od najvažnijih elemenata ruskog "Novog Bliskog istoka" je uključivanje Iraka u jezgro saveza, što se može čitati kao ništa manje od želje da se ta zemlja oslobodi američke dominacije i ponovo stekne nezavisnost.
Većina Iračana, a posebno njihova vlada (kao što se može zaključiti po njihovom članstvu u koaliciji), su svesni činjenice da su SAD koristile ISIL kao svog strateški malj za aktuelizovanje "krvavih granica" Ralfa Petersa. Čini se da je i sunitima i šiitima i Kurdima posle decenija uništenja i bezbroj lažnih obećanja dosta svega, čak i onim do sada najvernijim američkim saveznicima. Irak je primer teških opasnosti koje zadese sve američke drugorazredne ne-zapadne partnere.
Savez predvođen Rusijom bi mogao doneti novi irački rat za nezavisnost. To pokazuje da čak i većina zlostavljanih država ima realan potencijal da uzvrati, pod uslovom da postoji politička volja na najvišim nivoima i da je stanovništvu zaista dosta prethodnog stanja.
Sirija prolazi pun krug
Ironično je da je Sirija prvo poprište novog Hladnog rata. Težnja Pentagona je bila da putem "arapskog proleća" i obojenih revolucija ispali plotun, jer su SAD prvobitno planirale da prenesu haotične promene režima sve do centralne Azije, a zatim do "odmetničkih država" Rusije, Kine i Irana. Podrazumeva se da su sve tri države shvatili težnje SAD za globalnom moći, a da nije bilo žestokog i patriotskog sirijskog otpora, moguće je da bi oni danas bili u mnogo manje povoljnom i manje organizovanom položaju da se suoče sa svojim takmacom nego danas.
Sirija je žrtva koja zaustavila plimu obaranja nepodobnih režima. Zahvalnost Rusije je izražena 2013. kroz diplomatsku intervenciju kojom je sprečena kampanja američkog bombardovanja te države. To je Rusiji i njenim partnerima kupilo malo više vremena da se pripreme pre sledećeg neposrednog naleta, ali je i nehotice izazvalo SAD da godinu dana pre roka pokrenu planove obaranja vlasti u Ukrajini. Ovaj osvetoljubiv potez je trebalo da "kazni" Rusiju za globalnu sramotu koju je nanela Vašingtonu u Siriji. Većina ljudi pogrešno misli da je novi Hladni rat krenuo u Ukrajini, ali je to u stvari bila Sirija, gde se sada odvija najvažnija faza razbijanja unipolarne hegemonije i rađanja multipolarnog svetskog poretka. Više je nego verovatno da se to neće ograničiti samo na Bliski istok.
Domino-efekat
Za američke stratege, najveća neizvesnost je pitanje dokle će geografski tačno "Savez pravednih" ići u borbi protiv globalnog terorizma. Sada je središte Sirija, ali je realno pretpostaviti da će, u slučaju uspeha kampanje, saveznici moći da ponove isti potez u Libiji ili Avganistanu, naravno na službeni zahtev lidera tih zemalja. Ovu tvrdnju potkrepljuje napomena da je američki državni sekretar Džon Keri odmah posle početka antiterorističke intervencije u Siriji, hitno tražio od libijskih vođa (i legalnih i opozicionih) da u najkraćem mogućem roku formiraju vladu, da bi zaustavili ISIL od daljeg učvršćivanja u toj zemlji.
Moglo bi se predpostaviti da su SAD ozbiljno zabrinute zbog mogućnosti da prošireni savez, koji uključuje i Egipat (koji je u prošlosti selektivno intervenisao u Libiji), mogao da interveniše u toj propaloj državi kako bi se zemlja očuvala od totalnog raspada. Ako bi i nešto slično učinio i Avganistan, to bio poslednji ekser u kovčeg centralno-južnoazijskog haosa u režiji SAD, jer bi na taj način i Avganistan mogao početi sopstveni rat za nezavisnost i uklanjanje američkog prisustva.
Ako dođe do terorističke pretnje, pomoć "Saveza pravednih" mogu potražiti i Tadžikistan i Uzbekistan. Problem u ovom scenariju je mogućnost da se više pretnji pojavi istovremeno, što se u tom slučaju može pokazati kao preveliki teret za ruske vojno-strateške planere.
Rušenje stubova američke moći u regionu
Ne računajući Izrael (koji je posebna kategorija za sebe), uticaj SAD na Bliskom istoku je počivao na dva osnovna stuba - Turskoj i Saudijskoj Arabiji. Ali, kako se Rusija vraća u region, ta konstrukcija se raspada. Igrom geopolitičke sudbine, iako su ih SAD ranije smatrale najstabilnijim zemljama u regionu, i Turska i Arabija su na ivici destabilizacije. Erdoganove pogrešne procene su dovele Tursku u stanje de fakto građanskog rata, dok je katastrofalan rat Saudijske Arabije u Jemenu dao povode za ozbiljne unutrašnje podele i planove o rušenju tog režima.
Glavni problem Sirije i Iraka je kurdski separatizam, ali ruska vojna akcija stvara i određen nivo uticaja na Kurde, koji može da se koristi za ublažavanje secesionizma. U tom slučaju, Sirija i Irak imaju mnogo bolju budućnost od Turske i Saudijske Arabije, što sve ima veliki uticaj na slabljenje američkog uticaja u regionu i njegovu strategiju.
Saveznici pažljivo vagaju primenu sile u Siriji - ruska podrška je i dalje ograničena na vazdušne misije, a sirijska vojska i kurdske milicije brinu o kopnu. Rusija i Iran moraju da izbegnu da ponove ranije greške i da se ne "zaglibe" i upadnu u stratešku zamku, da bi sačuvale preko potreban prostor za rešavanje budućih regionalnih bezbednosnih pretnji.
(Autor: Andrej Koribko, New Eastern Outlook - priredio M. Đorđević)
