Jušitero Nakagava, zarobljenik Crvene Armije, odlučio je da se skrasi u Sovjetskom Savezu. Ruska Gazeta obavila je intervju sa ovim samurajem kojeg komšije zovu Ujka Saša a za koga se u Japanu mislilo da je poginuo.
U malom naselju Južnom, ušuškanom u prostranim stepama Kalmuk regije, svi poznaju Ujka Sašu, mada samo po neki retki meštani znaju da izgovore njegovo pravo ime, Ujka Saša je zapravo Jušitero Nakagava.
Uprkos svojim godinama, on još uvek provodi dosta vremena radeći u svojoj bašti, kalemeći i zalivajući svoje biljke. Obučen u stari džemper, sa iznošenim kačketom i u gumenim čizmama, Ujka Saša počinje da prila svoju priču.
Iako zvuči čudno, Jušitero se rado priseća svojih dana u zarobljeničkom logoru, gde je radio kao drvoseča i gradio puteve za Sovjetski Savez.
“Zatvorenici su bili tretirani sa poštovanjem,” navodi on sa osmehom. “Čak su mi pomogli da naučim ruski.”
Jušitero nije hteo da se vrati u Japan. On se bojao odbacivanja svoje sredine jer se snašao i preživeo u logoru. Sudbina mu je pomogla da se odluči. Kada su japanski zarobljenici oslobođeni 1949, zdravlje mu se pogoršalo. “Umalo sam umro u bolnici. Bio sam bolesta, veoma bolesta,” seća se Jušitero.
Njega je spasila sovjetska doktorka, koji ga je neogovala kao malo dete.
“Moja dobra doktorka”, proseća se Jušitero.
Zaljubili su se. U znak zahvalnosti jer ga je spasila, Jušitero joj je dao jedinu dragocenost koju je posedovao, zlatne krunice sa svojih zuba. Više nije bilo dvoumljenja da li će napustiti SSSR, bivši japanski oficir uzeo je državljanstvo zemlje protiv koje se borio.
Fasciniran prostranstvima svoje nove zemlje, Jušitero je počeo da je istražuje.
“Putovao sam mnogo, Radio sam mnogo. Posetio sam Daleki Istok, Sibir, Uzbekistan, Dagestan, Stvaropoljsku regiju,” priča on brojeći na prste, dok nije izgubio račun.
Čak ni njegovo draga doktorka nije mogla da izdrži njegovu opsesiju da putuje. Rastali su se. Jušitero uskoro upoznaje drugu ženu i oni se uzimaju. Imali su sina i ćerku. Međutim, ni njegova nova porodica nije mogla da izdrži korak sa njim i putovanjima. Nakon nekoliko godina, Jušitero se skrasio u Kalmukiji.
“Mogu dobro da vozim traktor, čak i buldožer, pa su mi ponudili posao na izgradnji Čograjskog rezervoara u blizini,” kaže on. “Prva stvar koju sam ih pitao je da li ovde ima dobro mesto za pecanje. Dobar sam pecaroš.”
Sasvim slučajno, Saša među meštanima ima reputaciju najsrećnijeg ribara.
Kada je izgradnja rezervoara bila gotova, Jušitero se ponovo oženio i našao posao na održavanju brane. Jedne godine, bio je prvi koji je primetio opasnu pukotinu u brani i sprečio da pukne i poplavi obližnja sela.
Drugi put, primetio je grupu pijanih momaka kako se motaju oko brane. Trojca od njih postala su neoprezna, peli su se preko ograde i probali da upadnu u kontrolnu sobu. Ujka Saša, koji je u to vreme već imao 67 godina, probao je da urazumi neželjene goste ali su ga oni napali.
Međutim, čito nisu imali predstavu sa kim imaju posla. Stari samuraj je idalje Samuraj.
“Udario sam jednog od njih a drugog prebacio preko ramena, pa su pobegli,” Seća se Jušitero. “Nije tu bilo ničeg iznenađujućeg. Deca u Japanu uče se borilačkim veštinama još od petog razreda. Ako se nastavi sa treningom kroz život, možete postati vrlo dobar borac .”
Upitan kako je uspeo da doživi duboku starost, i dali su mu u tome pomogle neke samurajske veštine, odgovorio je potvrdno.
“Jesu. Sejem, zalivam, žanjem,” kaže sa osmehom i dodaje “uživam u tome koliko i u pecanju.”
“Morate raditi ono što volite. Samo vas to može održati u životu. Ljudi, koji ništa ne rade i ne rade ono što vole, rano umiru. Nemaju za šta da žive”, kaže ovaj samuraj.
Već kao starac, odlučio je da poseti Japan. Dolazak kamikaze i samuraja izazvao je veliku pažnju javnosti. Samo DNK testiranjem bilo je moguće dokazati Japancima da je Ujka Saša zapravo Jušitero Nakagava.
“Video sam moje rođake i bio primljen od zvaničnika, pio sam i sake sa japanskim ministrom, čak sam posetio i svoj grob,” kaže on.
Juštero je odlučio da ne ostane u Japanu, iako su ga pozvali da se preseli.
“Japan se mnogo promenio,” kaže on.
“To je za mene sada strana zemlja. Ništa nije ostalo od onog što sam znao i čega se sećam. Sada imam druge stvari na pameti…. Pre nego što umrem, želim da nađem sina i ćerku sa kojima sam izgubio kontakt.”
(Pravda.rs)
