Po njoj u slučaju potonuća ili sličnih nesreća, (za koje su tvrdili da su nemoguće, ali su ipak želeli da se osiguraju), svakom radniku prestaje radni odnos, odnosno trenutno dobija otkaz.
Prema tumačenju te klauzule to je značilo da kompanija nije želela isplatiti plate radnicima koji su u jednom trenutku morali da spašavaju živu glavu umesto da su radili. Posle sudaranja sa ledenom santom i potonuća, porodice radnika s Titanika obaveštene su da moraju da platite tzv. teretne troškove ako žele da dobiju tela svojih najmilijih.
Većina na žalost to nije mogla da plati, pa su tako i tako su mnogim žrtvama s broda podignuti samo spomenici, bez grobova i tela u njima. Stvari su bile još gore za muzičare s broda. Članovi orkestra koji je junački svirao dok je brod tonuo ostali su napušteni od svih.
Njih su vodili kao samostalne poduzetnike, što je značilo da kompanija pravno nije morala ništa da uradi kako bi pomogla njihove porodice, dok su porodice drugih žrtava radnika ipak dobile neku pomoć.
Das sve bude još tragičnije porodicama nastradalih muzičara poslati su računi za uniforme u kojima su svirali na brodu i u kojima su skončali na dnu okeana, a bile su vlasništvo kompanije.
(express.hr)
