Kad je pre stotinjak godina na zagrebačkom Gornjem gradu padala noć, u Kožarskoj ulici kod broja 69 bilo je vrloživo. Pored ove zgrade žmirkalo je nekoliko uličnih fenjera crvene boje. Prozori zgrada pored crvenih svjetiljki bili su sa ulične strane zatamnjeni. Crveni fenjeri značile su da su zgrade pored njih bile javne kuće ili bludilišta.
U njima su zavodljivo šetale zgodne devojke i mamile poglede i uzdahe mnogim muškarcima. Najviše su im se protivile gospođe, kojima nije bilo drago da njihovi muževi navraćaju u javne kuće. Neke su znale da stoje satima u tišini u nekom od obližnjih haustora i posmatraju hoće li ugledati koje poznato lice. Nadale su se da će ga uhvatiti na delu i dokazati da je neveran. Vlasti su prostituciju nekada zabranjivale, pa odobravale, pa opet zabranjivale i sve tako do današnjih dana.
Još u 19. veku vlasti u Hrvatskoj pokušavale su da nađu način da je barem uspešno kontrolišu. Država je dozvolimaprostituciju, ali je propisala ko se i kako njome sme da bavi. Prvi propisi u Hrvatskoj doneti su još 1852. godine. Bili su poprilično liberalni. Zakon je gradskim vlastima dozvoljavao da sami regulišu pitanje prostitucije, tako da su se propisi razlikovali od grada do grada. Još davne 1895. prostitutke su stavljene pod stalni lekarski nadzor. U pokušajima da se i dalje modernizuju propisi, gradske poglavarstvo grada Zagreba 1899. godine donele su Pravilnik za javne kuće.
Tada je prvi put dozvoljeno otvaranje kupleraja. Vlasti su se nadale da će na taj način moći da spreče širenje polnih bolesti. javnim kućima su mogle da upravljaju samo žene starije od 30 godina. Bilo je zabranjeno postojanje priljubnika, kako su tada zvali makroe. U jednoj javnoj kući moglo je da bide zaposleno do 20 prostitutki.
One u početku nisu smele biti mlađe od 17 godina i pre stupanja na posao morale su da obave lekarski pregled. Ako nisu imale polnu bolest, policija im je izdavala dozvolu za rad na tri meseca, a nakon isteka dozvola se mogla i produžiti.
Muškarci mlađi od 16 godina nisu smeli da navraćaju u javnu kuću. Pre Prvog svetskog rata u Zagrebu je bilo šest javnih kuća. Njihove vlasnice plaćale su veliki porez i znatno punile tadašnji budžet grada. U javne kuće dolazili su uglavnom imućni građani, oficiri, đaci i studenti iz dobrostojećih porodica.
Javne kuće su bile moderno opremljene, obično u crvenom plišu, na podu su bili skupoceni tepisi. Na zidovima su visile velike slike i ogledala. Prema propisima, javne kuće su pregledavali jednom mesečno. Prostitutke su usluge naplaćivale do 300 dinara, a to bi moglo biti oko polovine policijske plate. Zbog širenja polnih bolesti služba je pooštrila propise pa je 24. septembra 1922. dorađen pravilnik. Prostitutke su se da budu upisane u “ spisak tolerantnih prostitutki”.
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
ELITNA PROSTITUCIJA, EVO DOKAZA: Maca Diskrecija ugovara odnos sa političarem za pare
(24 sata.hr)
