Na proširenoj sednici Izvršnog biroa Predsedništva SKJ koja je održana 9. marta 1974. godine u Karađorđevu kojoj je predsedavao Predsednik SKJ drug Tito, usvojeni su zaključci da Izvršni biro Predsedništva SKJ obavi razgovor sa Jovankom Broz.
U postojećim materijalima nema podataka o tome: da li su vođeni i drugi razgovori sa Jovankom Broz po zaključcima Izvršnog biroa Predsedništva SKJ koji su usvojeni na sednicama održanim 7. i 10. marta 1974. godine u Beogradu i Karađorđevu. U prisustvu Predsednika Republike, Stane Dolanc i Rato Dugonjić su razgovarali sa Jovankom Broz u Karađorđevu. Dolanc je izneo da su, zajedno sa Predsednikom Republike, od nje tražili da vrati dokumenta za koje tvrdi da poseduje o pojedinim rukovodiocima i da iznese šta ima "u vezi sa prljavim rabotama koje se vrše protiv nje". Ističe da je Jovanka Broz, "blago je rečeno krajnje nekorektno", odbila da Predsedniku Republike da bilo šta od toga. Predsednik Republike je tom prilikom Jovanki Broz rekao: "Ja sam generalni sekretar Partije i tražim da daš dokumenta ako ih imaš", na što je ona odgovorila: "Ne dam", što je ponovila dvadesetak puta. Dolanc iznosi da je Jovanka Broz dalje rekla: "Uostalom, tu je Stevo Krajačić i neka i on prisustvuje razgovoru". Na to su joj Rato Dugonjić i Stane Dolanc rekli da ne žele da u prisustvu Steve Krajačića razgovaraju sa njom i Predsednikom Republike, sa čime se i Predsednik Republike složio. Napominje da je taj razgovor prekinut bez rezultata. Mirko Milutinović u navedenoj izjavi o tome, između ostalog, kaže da je Jovanka Broz, u periodima kada bi se ponovo uspostavili narušeni odnosi između nje i Predsednika republike (na primer, sredinom 1975. godine), vodila otvorenu kampanju prema nekim radnicima u rezidencijama i "izdavala naređenja da se većini novoangažovanih radnika u rezidencijama zabrani dolazak na rad".
Ističe da je napadala lekare da ne leče Predsednika Republike kako treba i insistirala na njihovoj zameni, posebno dr. Mioljuba Kušića, posebno posle dolaženja do beleške koju je on napisao o njenom zdravstvenom stanju. Milutinović iznosi da je Jovanka Broz od Predsednika Republike zahtevala i zamenu šefova Kabineta Predsednika Republike, ađutanata Vrhovnog komandanta i drugih rukovodećih radnika. Navodi slučaj kada je, u prvoj polovini 1976. godine, u poslednjem momentu odbila da putuje sa Predsednikom Republike u Švedsku, a zatim na Konferenciji komunističkih i radničkih partija Evrope u Berlin, samo zbog toga što je Predsednik Republike odlučio da ga prati ađutant general Marko Rapo, čiju je ona smenu posebno zahtevala. Milutinović dalje iznosi da je Jovanka Broz, kada je dužnost ađutanta Vrhovnog komandanta preuzeo admiral Tihomir Vilović, i prema njemu zauzela negativan stav. Iznosila je da je admiral Vilović određen za ađutanta zbog toga "da dovede do konačnog raskida između nje i Predsednika Republike".
Aleksandar Šokorac, u svojoj izjavi kaže da je i dalje jedan od osnovnih problema u rezidencijama bio odnos Jovanke Broz prema svim službama koje su opsluživale Predsednika Republike. Ističe da se ona stalno i neposredno mešala u organizaciju i funkcionisanje službi u rezidencijama, posebno u kadrovska i personalna pitanja. Sve je to veoma otežavalo rad i izazivalo niz negativnih posledica, među kojima su najteže da Predsednik Republike nije opsluživan na zadovoljavajući način; da je dovođeno u pitanje i njegovo zdravstveno stanje; da su narušavana prava pojedinih radnika; i da je stvarana atmosfera nesigurnosti i sumnjičenja. Pri tome je posebno karakteristično bilo iznenadno i bezrazložno smenjivanje i otpuštanje ljudi, ili uporno protivljenje Jovanke Broz da se određena radna mesta popune novim ljudima. Šokorac dalje iznosi da je Jovanka Broz, stalno sumnjičeći ljude – posebno vojna lica – stvarala takve situacije da je Predsednik Republike u pojedinim periodima ostajao bez odgovarajuće zdravstvene zaštite, kao i bez drugih elementarnih usluga. Navodi primer lekara dr. M. Mihajlovića koji je duže vremena bio sam na dužnosti u Rezidenciji, tako da je morao neprekidno dežurati što je dovodilo do njegove fizičke i psihičke iscrpljenosti, a upravo tada se zdravstveno stanje Predsednika Republike već počelo pogoršavati.
U vezi s tim, on navodi i slučaj kada je Jovanka Broz zaključala vrata u jednoj prostoriji u Rezidenciji i histerično i najgrublje napadala dr. Mihajlovića. Jovanka Broz se negativno izražavala o gotovo svim ranijim šefovima Kabineta Predsednika Republike, ađutantima Vrhovnog komandanta, ličnim sekretarima i savetnicima Predsednika Republike, a posebno o oficirima bezbednosti. Retko za koga je imala lepu reč, a svi koje je ona ocenila negativno bili su na neki način i šire "prokaženi", tako da o njima nije bilo preporučljivo govoriti, a kamo li dozvoliti njihovo prisustvo u blizini Predsednika Republike. U "Podsetniku u vezi sa situacijom u kući", između ostalog, navodi se da su u poslednje vreme učestali oštri prigovori Jovanke Broz na račun rada Kabineta Predsednika Republike i pojedinih službi, kao i pojedinaca – posebno ličnog lekara Predsednika Republike dr. Aleksandra Matunovića, te da se sa sigurnošću može očekivati dalja eskalacija u tom pravcu. Napominje se da Jovanka Broz, posebno posle posete rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua, stalno zaoštrava odnose sa pojedinim funkcionerima i radnicima u službama Rezidencije.
Pri tome je pominjala i fizioterapeute Predsednika Republike, istakavši da je ona angažovala fizioterapeutkinju Darijanu Grbić, ali da je nastojala da je udalji čim je videla "kakvog je đavola uvela u kuću", dodajući da je verovatno zavrbovana za neku stranu obaveštajnu službu. U ovom dokumentu se dalje kaže da je većina personala u Rezidenciji u Užičkoj 15, na radnom sastanku ukazivala na teške uslove rada, a pojedinci su tražili i zamenu na svom radnom mestu. Zaključuje se da se odnos Jovanke Broz prema ljudima ne odražava samo u zahtevima za hitna zamenjivanja, za određivanje preteranog obima rada i za oštro i neodmereno osuđivanje, već i za interesovanje kako pojedini radnici reaguju na neke njene postupke ili odluke. Odnosi i ponašanje Jovanke Broz prema najbližim saradnicima Predsednika Republike nisu se promenili ni posle održanih proširenih sednica Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Štaviše, ona je pojačala napade na pojedine saradnike Predsednika Republike, koji su po službenoj dužnosti ili u dogovoru sa Predsednikom Republike sa njom razgovarali u vezi sa njenim opštim ponašanjem i odnosom prema Predsedniku Republike ili na bilo koji drugi način dolazili sa njom u kontakt.
Mirko Milutinović, u vezi s tim, navodi da je Jovanka Broz, krajem 1975. i početkom 1976. godine, svoje prigovore na račun najbližih saradnika Predsednika Republike, usmeravala na drugove Kardelja, Vladimira Bakarića, a naročito na Petra Stambolića, Staneta Dolanca, Nikolu Ljubičića i Franju Herljevića. Tako je, na primer, otvoreno negodovala zašto na lečenje Predsednika Republike u Belje (septembra 1976. godine) sa njim putuje i Stane Dolanc i iznosila da je, zbog toga, odbila da i ona tamo ide sa Predsednikom Republike. U to vreme iznosila je tvrdnje "da Predsednik Republike, zbog stanja zdravlja i delovanja najbližih saradnika, nije u stanju da raščisti probleme u rukovodstvu, da se on inače slaže sa njom, a da nju rukovodstvo želi da raščisti kao suprugu Mao Ce Tunga ili je prinudi na samoubistvo, kao što je Staljin učinio sa svojom suprugom". Milutinović naglašava da je, naročito u poslednjoj dekadi, kada je Predsednik Republike ređe koristio telefon za razgovore, mnoge razgovore preuzimala Jovanka Broz i utvrđivala razne obaveze u Rezidenciji, naročito kada se radilo o slučajevima najbližih političkih saradnika ili ličnih prijatelja Predsednika Republike.
Takođe iznosi da su privatni i neformalni kontakti Predsednika Republike i Jovanke Broz sa najbližim političkim saradnicima Predsednika Republike bili dosta intenzivni u toku 50-tih i 60-tih godina, dok su se kasnije znatno smanjili zbog nagomilanih obaveza i zdravstvenog stanja Predsednika Republike. Dodaje da su, međutim, u čitavom ovom periodu, pored drugova Edvarda Kardelja, Vladimira Bakarića i kasnije Džemala Bijedića i Staneta Dolanca, češće pozivani ili primani na Brione i u Beogradu Stevo Krajačić, Svetozar Vukmanović-Tempo, Miroslav Krleža sa suprugom i Vladimir Velebit sa suprugom, Ljubo Ilić sa suprugom, Beba Kreačić, Zdravko Pečar, Veda Zagorec, Berta Tičak i dr. Pri tome ističe da je bilo uočljivo da je Jovanka Broz posvećivala posebnu pažnju održavanju ili obnavljanju kontakata sa pojedinim od ranijih rukovodećih drugova, među kojima i sa Mijalkom Todorovićem, Ivanom Gošnjakom, Margom Popović, Otmarom Kreačićem, Jeftom Šašićem i drugima.
Aleksandar Šokorac iznosi da je, u odnosu na najbliže saradnike Predsednika Republike, iako je u tome bila opreznija, Jovanka Broz na razne načine nastojala da izoluje Predsednika Republike od ostalih rukovodećih drugova, pa čak i da razvija određeno nepoverenje prema njima. Ističe da se to osećalo iz cele atmosfere odnosa koje je Jovanka Broz stvarala. U vezi sa situacijom u Kući, u "Podsetniku" se navodi da je Jovanka Broz, u razgovorima sa pojedinim funkcionerima na radu u rezidencijama, iznosila uverenje "da naše najuže rukovodstvo, sa izuzetkom druga Kardelja, radi na tome da dođe do razvoda braka između nje i Predsednika Republike. Tvrdila je da pouzdano zna da su svi rukovodioci u januaru prošle godine (1973.) glasali u prilog razvoda braka, osim Kardelja".
Navodi se da je Jovanka Broz dalje iznosila da joj je, prilikom razgovora koji su sa njom februara 1975. godine vodili drugovi Petar Stambolić, Džemal Bijedić i Stane Dolanc, Stambolić rekao "da treba da konsultuje psihijatra", a da mu je ona odgovorila: "Da li je on svestan da bi u tom slučaju psihijatru morala reći zbog čega traži pomoć." Dalje se navodi da je Jovanka Broz, u razgovoru od 26. oktobra 1976. godine, "u jednom vrlo depresivnom stanju", govorila "da će ona proći ili kao supruga Staljina, ili će biti raščerečena kao supruga Mao Ce Tunga". Tom prilikom je tvrdila da ju je prošle zime (1975/76.) na Brionima napao Franjo Herljević "da se bori za vlast i da prima poštu iz zemlje i inostranstva, o čemu ne obaveštava Predsednika Republike". Tvrdila je da je Herljeviću tom prilikom rekla da se ona ne bori ni za kakvu vlast, već da se "samo brani od napada". Istom prilikom (26. oktobra 1976. godine) Jovanka Broz je tvrdila da su Nikola Ljubičić i Franjo Herljević u leto 1976. godine dali Predsedniku Republike neke materijale protiv nje i da se tada čvrsto uverila da se radi o smišljenoj akciji, "čak i delovanju nekih neprijateljskih elemenata", te da je "akcija usmerena", pre svega, na to da se iznudi razvod braka između nje i Predsednika Republike". Dodala je "da je admiral Vilović sada doveden za ađutanta sa tim zadatkom".
U "Podsetniku" se, takođe, navodi da je Jovanka Broz u razgovoru 1. novembra 1976. godine, govoreći "o nepodnošljivom stanju u kući", poseban naglasak stavila na svoj "neobezbeđeni materijalni položaj". Pominjala je da je odbijen njen zahtev koji je postavila svojoj opštini (Titova Korenica) za povratak nekretnina u selu Pećani gde je rođena. Takođe je pominjala svoj lični dohodak, ističući da to pitanje nije rešeno i da ona "strepi za svoju budućnost". Ambicije Jovanke Broz da se meša u državničke odluke i druge poslove Predsednika Republike nisu prestajale. Štaviše, one su iz dana u dan sve više rasle. Jovanka Broz je koristila svaku priliku da te svoje ambicije i ostvaruje. U vezi s tim se u jednoj zbirnoj informaciji, u kojoj se obrađuje taj aspekt njenog ponašanja, između ostalog, kaže: "Poznate su ambicije Jovanke Broz, koje su rasle sa ulaskom druga Tita u starije godine života. Počeli su oticati podaci iz Rezidencije Predsednika Republike o odnosima u Rezidenciji i oko nje, a u središtu toga bila je Jovanka Broz i njene ambicije. Bilo je dosta nagađanja, kod nas i u svetu, oko uloge Jovanke Broz u posttitovskom periodu. Zapaženu ulogu u tome imale su strane obaveštajne službe u prikupljanju i plasiranju podataka o odnosima u Rezidenciji i oko Rezidencije Predsednika Republike (Italija, Austrija, SSSR i dr.).
Podaci su oblikovani u inostranstvu i nekim sredinama u zemlji i kao takvi plasirani, uz pouku o načinu ostvarivanja cilja. Svesno su isticane ambicije Jovanke Broz i način ostvarivanja tih ambicija, što je kod nje podgrejavalo već ispoljene bolesne ambicije". U istoj informaciji se dalje kaže: "U periodu posle 1975. godine uobičajeni komentari su bili: da Jovanka Broz želi sve rešavati sama; da nastoji da njena reč postane stvarnost; da se nameće pri rukovođenju u najvažnijim poslovima u zemlji; da bi htela voditi glavnu reč i da utiče na kadrovske promene na najvišem nivou; da ima neverovatno jak uticaj, jer se sprema za našto više; da mnogo očekuje od testamenta, nadajući se nečemu van okvira Ustava; da ona misli da preuzima veliku dužnost – slično Evi Peron, Indiri Gandi i Sirimavo Bandanaraike; da ima svoj uži štab koji praktično vodi politiku, u čemu ima podršku i od pojedinaca iz vojnog vrha; da nastoji da ostvari što veći uticaj na druga Tita, a preko njega na odluke; da se želi nametnuti kao faktor još za Titova života; da traži savetnike i oslonac u armijskom vrhu i kod nekih partijsko-društvenih faktora; da se stavlja u zaštitu nekih generala (Nenezića, Bulata) i sl.
U isto Informaciji se, takođe, kaže da je Kosta Nađ, general armije u penziji, u jednom razgovoru decembra 1977. godine, pred više lica, za Jovanku Broz rekao: "Dok je smenjivala konobare i kuvare mogla se i trpeti, ali kada se počela mešati u više, to se već nije moglo dozvoliti. U poslednje vreme počela je previše ići na razne sastanke, a trebala bi znati gde je mesto ženi. Zašto se ne ponaša kao Pepca Kardelj". Dalje se, u istoj Informaciji, iznosi da je ratna drugarica Jovanke Broz u decembru 1977. godine rekla da je ranije išla povremeno u posetu kod Jovanke Broz, ali da više ne namerava, "jer je to čudovište". Mešala se i u kadrovsku politiku. Poznato je da je imala sukobe sa Žeželjom i on je otišao. Bogdan Crnobrnja smenjen je sa dužnosti ambasadora u SAD, jer je pred posetu druga Tita SAD napisao kako je žena tadašnjeg predsednika skromna u oblačenju, pa da treba skrenuti pažnju Jovanki Broz da prema njoj podesi garderobu. Stane Dolanc je naveo slučaj kada je za vreme Konferencije nesvrstanih u Kolombu (avgust 1976. godine) Predsednik Republike priredio veliki prijem na brodu "Galeb" i pošto "nije mogao dočekati goste zbog srčane slabosti" – Jovanka Broz je, uz postrojeni vod mornara, primala sve šefove država, umesto da Predsednika Republike zameni Cvijetin Mijatović koji je zbog toga i putovao sa Predsednikom Republike"... Ponašala se kao šef države".
Iz svih raspoloživih materijala proizlazi da opšti odnos i ponašanje Jovanke Broz nije promenjeno ni posle usvojenih zaključaka na sednicama Izvršnog biroa Predsedništva SKJ i razgovora koji su povodom tih zaključaka sa njom vođeni, pa ni odnosi i ponašanje prema drugu Titu. Naprotiv, može se zaključiti da je njen ukupni neprihvatljiv odnos i ponašanje prema pojedincima u rezidencijama, saradnicima Predsednika Republike i samom Predsedniku republike sve dalje eskalirao. Mirko Milutinović u navedenoj izjavi, između ostalog iznosi da je, po njegovom zapažanju, do uočljivijih razmimoilaženja između Predsednika Republike i Jovanke Broz dolazilo tokom 1973., a posebno tokom 1974. godine. Sve češće su se mogli ćuti glasni prigovori Predsednika Republike na račun stanja u Rezidenciji i na odnos Jovanke Broz prema personalu, u pogledu ishrane ("Kakve su mi to splačine pripremili za ručak"), u pogledu čestih radova u rezidencijama u Užičkoj 15 i na Brionima, itd.
Predsednik Republike je u više navrata zbog toga oštro prigovarao, a do prvog oštrog sukoba između njih došlo je krajem 1974. godine, kada je kao fizioterapeutkinja kod Predsednika Republike angažovana Darijana Grbić. Ti odnosi su pogoršani za vreme boravka Predsednika Republike na Brionima početkom 1975. godine, tako da je Predsednik Republike otputovao u Rezidenciju u Igalu, a Jovanka Broz za Beograd. Milutinović dalje ukazuje da se Jovanka Broz, zbog nastale situacije, ponašala dosta uzdržano, da mu je u dva maha pominjala da drug Tito tako postupa prema njoj pod pritiskom, posebno iz Armije i bezbednosti i da je ispoljavala izrazitije vidove psihičkih poremećaja "uočene još ranije od strane lekara Predsednika Republike".
Milutinović zatim iznosi da su međusobni odnosi postali vrlo kompleksni početkom 1975. godine sa dužim i kraćim periodima odvojenosti i izostajanja Jovanke Broz na nekim priredbama u zemlji ili putovanjima u inostranstvo. Navodi da je u to vreme Predsednik Republike, u nekoliko navrata, njemu i generalu Rapi pominjao i mogućnost razvoda braka sa Jovankom Broz. Dalje iznosi da je sukob između Predsednika Republike i Jovanke Broz kulminirao aprila 1975. godine kada je Predsednik Republike odlučio da napusti Rezidenciju u Užičkoj 15 i da se preseli u Beli dvor. Jovanka Broz je u prvo vreme bila iznenađena takvom odlukom Predsednika Republike, ali je kasnije iznosila svoju verziju događaja, tvrdeći da su Predsednika Republike "kindapovali" Šokorac i Rapo.
Milutinović opisuje i slučaj kada je, u dogovoru sa Predsednikom Republike, Jovanki Broz trebalo biti uručeno visoko odlikovanje (Orden jugoslovenske zvezde sa lentom) u Vili "Zagorka" u Zagrebu 31. decembra 1975. godine. Tom prilikom ona je neposredno uoči zakazanog prijema, uz prisustvo Predsednika Republike i drugih najviših saveznih i republičkih funkcionera, odbila da primi to odlikovanje. Pri tome je iznosila da je ona "dugo vremena gažena i ponižavana" i da je dodelom ovog odlikovanja "žele da potkupe". Milutinović posebno naglašava da mu je, u radu u Kabinetu Predsednika Republike, najteži period bio od 1973. do 1977. godine, pre svega i isključivo zbog stanja u odnosima između Predsednika Republike i njegove supruge, zbog postepenog pogoršavanja zdravstvenog stanja Predsednika Republike, kao i zbog postupaka Jovanke Broz.
Milutinović ukazuje da je Predsednik Republike ispoljavao razumevanje za ponašanje Jovanke Broz, ističući da je ona imala tešku mladost u radu, da je među njima značajna razlika u godinama i da ona ulazi u prelazno doba. U više navrata Predsednik Republike je nastojao da utiče na nju da se odvoji od kućne problematike i da se više angažuje na raznim prigodnim priredbama ili akcijama dobrotvornog karaktera, što je ostajalo bez rezultata. Aleksandar Šokorac u pomenutoj izjavi, između ostalog, opisuje slučaj kada je Jovanka Broz krajem 1974. godine na Brionima, u prisustvu Pepce Kardelj, ađutanta Vrhovnog komandanta (generala Rape), ordonans-oficira i još nekih lica, najgrublje napadala lično Predsednika Republike i fizioterapeutkinje Radojku i Darijanu Grbić, insistirajući otvoreno da postoji "nedozvoljena veza" između njih i Predsednika Republike. Ove devojke je, vičući glasno, nazivala i najpogrdnijim imenima, a od tada ih je Jovanka Broz stalno proganjala. One su svoj terapeutski posao, koji se uvek obavljao uz prisustvo i pod nadzorom lekara, morale da obavljaju krijući se od Jovanke Broz, koja je neovlašćeno ulazila u za to određene prostorije, čime je ometala i samo lečenje Predsednika Republike. Šokorac iznosi da mu se Predsednik Republike žalio na ovakve postupke Jovanke Broz. Šokorac dalje navodi da ga je Jovanka Broz – kada je doznala da je on informisao Predsednika Republike i državno rukovodstvo o njenom ponašanju za vreme boravka Predsednika Republike u Igalu početkom 1975. godine – pred Predsednikom Republike, u njegovom Kabinetu u Rezidenciji u Užičkoj br. 15, grubo napala izgovarajući bujicu uvreda na njegov račun. Tom prilikom Jovanka Broz se vrlo drsko i nedolično ponašala i prema Predsedniku Republike, lupala šakom o sto, vikala i slično. Ističe da ga je Predsednik Republike – pošto je hteo da napusti Kabinet da ne bi prisustvovao toj vrlo neprijatnoj sceni i da bi olakšao Predsedniku Republike – zadržao i upitao Jovanku Broz odakle zna za informacije koje je on (Šokorac) poslao iz Igala. Na to je Jovanka Broz ponovo besno "lupila šakom o radni sto Predsednika Republike, i to neposredno ispred njega, i uzviknula "Imam ja ko mene obaveštava".
Tom prilikom Jovanka Broz je zahtevala da se Šokorcu više ne dozvoli da "prekorači prag ove kuće", na što je Predsednik Republike oštrim tonom zahtevao od Jovanke Broz da prestane sa svojim napadima i da napusti njegov Kabinet. Šokorac iznosi da mu se, kada je Jovanka Broz napustila Kabinet, predsednik Republike, očigledno uzbuđen njenim postupkom, izvinio. Kratko vreme posle toga, iznosi Šokorac, Jovanka Broz je na stepenicama Rezidencije, u prisustvu više lica, pokazujući rukom na njega (Šokorca), rekla: "Šta ovo đubre još traži ovde". Pošto je Predsednik Republike – nezadovoljan stanjem u Rezidenciji prouzrokovanim ponašanjem Jovanke Broz – aprila 1975. godine odlučio da napusti Rezidenciju u Užičkoj 15 i da se preseli u Beli dvor, Jovanka Broz je za to okrivljavala radnike u Kabinetu Predsednika Republike. Iznosila je da je Predsednik Republike "prisilno odveden" u Beli dvor. Šokorac iznosi da se Predsednik Republike, za vreme boravka u Belom dvoru, otvoreno žalio na postupak Jovanke Broz i da je od njega, ađutanta generala Rape i šefa Protokola Milutinovića zahteva da, uz pomoć državnog i partijskog rukovodstva, srede stanje u "kući". Dr. Mioljub Kušić, u navedenoj zabelešci, između ostalog, iznosi da mu je – već u razgovoru kada je određen za ličnog lekara Predsednika Republike (marta 1973. godine) – tadašnji ađutant Predsednika Republike, pukovnik Dimić, napomenuo da može da očekuje izvesne probleme i teškoće u radu "zbog stavova i ponašanja Jovanke Broz". Dalje iznosi da je u toku trogodišnjeg obavljanja dužnosti ličnog lekara bio u situaciji da upozna ličnost, osobine i ponašanje Jovanke Broz. Kako je sve to imalo direktnog uticaja na zdravstveno stanje Predsednika Republike, a i komplikovalo i otežavalo obavljanje lekarskih dužnosti, smatrao je da po profesionalnoj dužnosti treba da se pozabavi ovim neočekivanim problemom. Ukazuje da je jedna od prvih uočenih karakteristika ličnosti Jovanke Broz bilo stalno prisustvo psihičke napetosti uz promenljivost raspoloženja; da je u prvi mah smatrao da je isključivo razlog za takvu napetost stalna samokontrola da se što uspešnije igra dodeljena društvena uloga; da je imao utisak da ta napetost jedino popušta u fazama zaborava za vreme obroka ili posle uzimanja alkohola; i da je tada povremeno imao utisak da se nalazi pred prijatnom, opuštenom čak zabavnom osobom.
Napominje da se promenljivost u raspoloženju ogledala u brzom smenjivanju, u toku jednostavnog razgovora, perioda plača i dobrog raspoloženja praćenog smeha i dodaje da se iz ovih razgovora dobijao utisak da se radi o osobi natprosečne inteligencije sa velikom masom akumuliranih najrazličitijih znanja. Dr. Kušić dalje iznosi da su za njega kao lekara takvi postupci Jovanke Broz bili teško objašnjivi, jer su "otežavali rad zdravstvene i ostalih službi i, u krajnjoj liniji, nanosili štetu zdravstvenom stanju, urednom i spokojnom životu Predsednika Republike". Takvo ponašanje Jovanke Broz "okolina je ocenjivala i shvatala kao hirove zle, pakosne i tlačiteljski raspoložene žene". Dr. Kušić posebno ističe da je zapazio da u većini radnih prostorija, kao i prostorija za odmor Predsednika Republike, nema telefona, "zbog čega Predsednik republike, u slučaju potrebe nije bio u mogućnosti da zatraži pomoć". Iznosi da nije postojala telefonska, ni bilo kakva signalna veza, između kuhinje i trpezarije, što je činilo znatne smetnje pri serviranju hrane. Smatra da je "iza ovog stajao patološki, opsesivni strah kod Jovanke Broz od prisluškivanja, na što su verovatno velikog uticaja imali i brojni akcioni i špijunski filmovi koje je Jovanka Broz vrlo često gledala". Kušić napominje da je došao do uverenja da je Jovanka Broz u kuvarima, konobarima i sobaricama prepoznavala, "za nju već stvarne ili potencijalne, agente inostranih obaveštajnih službi, kao i agente naše Službe, u koju nikako nije imala poverenja, zbog čega je, samo 1974. i 1975. godine, naprasno, bez pravog povoda i razloga, otpušteno preko polovine osoblja zaposlenog u rezidenciji na Brionima, što je u stvari predstavljalo borbu sa neprijateljima sa kojima je opkoljena". Naglašava da su "sumnjičavost i ideje proganjanja posebno bile prisutne i do maksimuma izražene kada je bila u pitanju naša Služba bezbednosti, uz isticanje da je Služba bezbednosti prati i progoni još od 1946. godine i da progoni i špijunira njene članove porodice i prijatelje. U najteže primedbe spada tvrdnja da se na čelu Službe nalazio špijun i neprijatelj, general Mišković.
U glavne strane agente i neprijatelje ubrajala je i generala Ljubičića i druga Dolanca, a tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva general Ćemalović okarakterisan je kao američkih špijun. I ja sam bio proglašen da sam ubačeni šef međunarodne bande zadužen, pored ostalog, i da razorim njen brak". Dr. Kušić dalje iznosi da su u ovim sumnjičenjima posebno mesto imali lični lekari, "jer su bili u najpovoljnijem položaju za obavljanje neprijateljskog rada i to od davanja raznih informacija, davanja tajni ili čak umesto lečenja u izazivanju akutnog ili hroničnog trovanja Predsednika Republike." Pri tome iznosi da se Jovanka Broz "uvek energično suprotstavljala da Predsednik Republike prima u okviru lečenja bilo kakve injekcije, a i pružala je energičan otpor do poslednjeg časa da se započne sa insulinskom terapijom, iako je Predsednik Republike u tom trenutku imao težak poremećaj glikoregulacije i postojala je opasnost da padne u dijabetičnu komu. Uočljivo je bilo da bi, ako se slučajno promenilo pakovanje, oblik ili boja nekog leka (obično se radilo o vitaminskim preparatima), odmah usledila intervencija Jovanke Broz i traženo je objašnjenje". Dr. Kušić dalje iznosi da je Predsednik Republike u više mahova izjavljivao da ga je Jovanka Broz sprečavala da uzme lek, govoreći mu: "Ne uzimaj! Evo sada te truju". Smatra da je u tome ležao i razlog za veliku podozrivost Jovanke Broz prema ličnim lekarima Predsednika Republike kao i za često postavljanje zahteva za njihovo smenjivanje, "što je u poslednje vreme išlo do apsurda – u zabranama da se lični lekari regrutuju iz redova Armije" i sl.
U odnosu na zdravstveno stanje Jovanke Broz, dr. Mioljub Kušić iznosi da je "sredinom 1975. godine psihičko stanje Jovanke Broz bilo posebno izmenjeno i karakterisano povećanom agresivnošću. Procenili smo da je zdravstveno stanje Predsednika Republike ovim ozbiljno ugroženo, a postoji objektivna i realna opasnost za nekontrolisano nasrtanje i direktno ugrožavanja njegovog života. Ovo je bio razlog da se u ekipi ličnih lekara ovaj problem prodiskutuje i donesu određeni zaključci sa odgovarajućim predlozima. O našoj diskusiji i mišljenju upoznali smo ađutanta Vrhovnog komandanta generala Rapu i načelnika Kabineta Predsednika Republike Šokorca". Dr. Kušić dalje kaže da je on, kao najstariji među ličnim lekarima Predsednika Republike, o tome razgovarao sa E. Kardeljom, a zatim i sa Predsednikom Republike. Iznosi da se Kardelj složio sa iznetom ocenom i svim ostalim, ali je zamolio da se on u ovo ne meša. Takođe, iznosi da ga je Predsednik Republike – kome je izneo čitav sistem bolesnih ideja kod Jovanke Broz (ideje veličine, porekla, istorijskog zadatka i posebno naglašene ideje gonjenja) – pažljivo saslušao i pri tome navodio primere koji su govorili u prilog iznetih zapažanja. Dr. Kušić ukazuje da se Predsednik Republike nije složio sa njegovim zaključkom da se radi o tipičnim paranoidnim idejama i o paranoidnoj ličnosti. Dodaje da je pri tome Predsednik Republike izneo mišljenje da su izneta zapažanja tačna, ali da razlog za takvo ponašanje Jovanke Broz leži u njenoj nezreloj ličnosti koja nije dorasla situaciji u kojoj se našla, uz napomenu da verovatno i klimaks u znatnoj meri utiče na to. Na kraju, dr. Kušić napominje da je svoju ocenu o zdravstvenom stanju Jovanke Broz i o opasnosti njenog prisustva po zdravstveno stanje predsednika Republike izneo na sastanku najviših državnih i političkih rukovodilaca i dodaje da je – pošto je Jovanka Broz došla do njegove pisane zabeleške o njenom zdravstvenom stanju – "najpre otišao sa dužnosti šefa Kabineta Predsednika Republike Aleksandar Šokorac, a zatim i on i ostali članovi lekarske ekipe".
(Kurir.rs/Express.hr)
Foto Profimedia
NE PROPUSTITE
