ĐEVĐELIJA - Taim, ima četiri i po godine i rođen je u predgrađu sirijskog Damaska. U vozu je koji iz Đevđelije, pograničnog makedonskog grada s Grčkom, izbeglice iz Sirije, Iraka i Afganistana prevozi u Tabanovce, pogranično mesto sa Srbijom.
Putuje samo s tatom Muhamedom jer mamu nema. Pre godinu dana je nestala, ne zna se je li oteta ili ubijena. Krenuli su pre deset dana iz grada u koji se više ne žele nikada da se vratiti, prema Francuskoj, gde ih očekuju Muhamedovi brat i sestra. Taim nema nijednu igračku, u tatinom rancu za njih nije bilo mesta. U Francuskoj želi što pre da nauči jezik i nađe posao. Ne želi, kaže, biti nikome da bude na teretu.
Na kafi smo s ekipom Crvenog krsta koja ja odradila noćnu smenu. Ima ih pedesetak, a do sada su, kažu nam, zbrinuli više od 200.000 ljudi. Uglavnom se posao svodi na podelu hrane i vode, a do sada nisu imali većih problema, ako ne računaju obračun dvojice zbog dokumenata, i stradanje dvojice koji su hteli da napune mobilne telefone direktno iz visokonaponske železničke elektromreže.
Put vozom je besplatan, ali dugotrajan. Stane ih 200, a ušlo nas je 400. Krenuli smo, ali vrata se nisu zatvorila jer putujemo samo 200 metara, do stanice u Đevđeliji. Mašinovođa mora da potpiše neki papir i onda ne staje do druge granice. Sledeća tri sata i 18 minuta potpisnik ovih redaka jedini je u vlaku koji nije izbeglica. Svi moji suputnici su iz Iraka, Afganistana i Sirije.
Muhanad je iz Damaska. Na internetu su pročitali da je Holandija najbolja za izbeglice, dogovorili se da putuju tamo i otada su ekipa. Svatko kod sebe ima do 3.500 evra. Upoznao me Muhanad s Muhamedom Khalilom. Mi smo na vratima, a do njega treba prevaliti put od pola vagona. Kada na podu na toj ruti imate 15 spavača, nije ga lako prevaliti. On je krojač i sa sinom Ianom i ženom te rođakom i njegovom ženom i sinom putuje u Nemačku.
- Kad mi je raketa pala na kuću, odlučio sam otići. Mogao sam ostati i pridružiti se vojsci, režimskoj ili onoj Islamske države, svejedno je, ionako bih uskoro bio mrtav - kaže nam Muhamed, koji u Evropi želi i dalje da radi kao krojač. Želeli smo da popričamo s više putnika, no u našem je vagonu ostatak putnika bio iz Iraka i Avganistana, a oni nisu raspoloženi za razgovor ili slikanje. Škripavi makedonski vagoni sporo broje kilometre, no to, kao ni sunce koje je pržilo prljava stakla i sparina koja se meša s vonjem ne smeta ispaćenim putnicima dok spavaju. U jednom su trenutku klonule baš sve glave u vagonu osim one maloga kuštravca Taima koji je osmesima napunio kompoziciju.
U omamljujućem ljuljuškanju dočekala nas je stanica Tabanovce. Napolju je čekala policija, a neko je počeo da viče: Hrana, voda... Putnici su pokupili po flašu vode, oni brži papirnati paket s hranom. Za pet minuta krenula je kolona prema Miratovcu. Niko se nije okrenuo za Makedonijom koja je polako, ali sigurno ostajala za njima.
