Kad su bujične poplave 2014. godine protutnjale Tekijom ostavivši za sobom pustoš, brojni političari sjatili su se u to mesto želeći da saosećajnim pogledom, toplim zagrljajem i kojom lepom rečju uteše meštane koji su ostali bez kuća, njiva i prinosa.Puni brige, obećavali su kule i gradove, ali, kako se videlo u slučaju Dragana Kolundžića, o kome je Kurir juče pisao, sve se svelo na prazna obećanja.Naime, dok su kamere bile uključene, ti političari, verovatno zaslepljeni blicevima, ovom čoveku obećali su da će izgraditi novu kuću. Pod adrenalinskim nabojem prouzrokovanim pažnjom cele javnosti, Kolundžiću je oštećena kuća i srušena, međutim, nova nikad nije izgrađena. Kad su se reflektori isključili, meštani Tekije ostali su sami... Ostala su sećanja na lepa obećanja.Tako je oduvek i bilo. Naši političari nemaju problem da daju obećanja, a da li ih je moguće realizovati, to je već potpuno druga stvar, svakako za njih od manje važnosti.Važno je da te reči lepo zvuče, a, naravno, najlepše zvuče u trenucima nesreće, uz drhtav glas i suze u očima. Možda bi neki rekli da je to zloupotreba ljudske patnje u cilju samoreklamiranja, ali ima i onih koji razumeju onu narodnu „obećanje - ludom radovanje“.
