7 najtužnijih momenata u srpskom sportu

1.Partizanovo finale KEŠTim iz Humske 1966. igrao je najvažniju utakmicu u svojoj istoriji, ali rukovodstvo i fudbaleri nisu bili dorasli ovako velikom događajuTaj 11. maj 1966. trebalo je da bude dan najveće radosti, a pretvoren je u startnu liniju desetogodišnje stranputice Fudbalskog kluba Partizan.Nedorasli zadatkuNajbolja generacija u istoriji tima iz Humske došla je, kao prvi klub iz Jugoslavije, u situaciju da se bori za titulu šampiona Evrope, i to protiv Real Madrida. Kluba koji je bio mezimče tamošnjeg diktatora Fransiska Franka. Međutim, za poraz crno-belih krivi su samo i isključivo rukovodeći ljudi Partizana.Suština njihove krivice ogleda se u nedoraslosti ovako velikom događaju, delom pohlepi određenih čelnika, ali pre svega odnosu prema obavezama. Jer kasnije su mnogi svedoci tog puta na briselski stadion Hejsle, pa čak i pojedini igrači pričali kako su imali utisak da putuju na neki vašar u unutrašnjost Srbije, a ne na najvažniju utakmicu u istoriji kluba. Nije postojala nikakva organizacija, što je čak i za ondašnje poimanje fudbala bilo neshvatljivo, a pogotovo je bila nerezonska odluka kluba da dan uoči finala svi igrači imaju celodnevni odlazak u šoping s devojkama i suprugama.Bilo je tu, naravno, i vršljanja raznih menadžera, koji su pričama o „avionima i kamionima“ potpuno pomutili razum prvotimcima Partizana.Odlazak preko graneTad je na snazi bilo pravilo da igrači pre 28. godine ne mogu da napuste Jugoslaviju, a dobar deo njih je posle te briselske noći stekao pravo da ide u inostranstvo. Postoji čak mnogo priča da su se fudbaleri crno-belih zbog toga svađali između sebe, a celu tu palanačku atmosferu u redovima kluba iz Humske iskoristili su igrači Real Madrida i osvojili šestu titulu šampiona Evrope. Sve je to uticalo da se Partizan organizacijski i igrački toliko sroza da u narednih deset godina nije uspeo da osvoji nijedan jedini trofej.Što se tiče same utakmice, Partizan je bio bolji rival, ali tim, zbog svega gore pomenutog, nije imao mentalnu snagu da izdrži pritisak, pogotovo nakon vodećeg pogotka Velibora Vasovića u 55. minutu. Isti igrač kasnije je postao tragičar jer je, pravdajući se svojom filozofijom fudbala, odbio da u 70. minutu napravi faul nad strelcem izjednačujućeg gola Amansijom, da bi šest minuta kasnije Serena postavio konačan rezultat.Poruka MadridaSvedoci pričaju da su se sledećeg jutra na briselskom aerodromu srele dve ekipe i da je predsednik Reala Santjago Bernabeu s peharom u ruci poručio:- Žao mi je što je naša utakmica morala da ima pobednika. Najbolje bi bilo da smo pehar podelili na dva dela jer ste ga vi dostojni podjednako kao i mi.

2.Tragičan poraz Zvezde u AtiniZvezdin tim je 1971. izgubio 3:0 i prokockao prednost od 4:1 iz Beograda i šansu dazaigra u finalu Kupa šampionaProšle su 34 godine od jedne od najkontroverznijih fudbalskih utakmica ikada odigranih na tlu Evrope u kojoj je Crvena zvezda pod veoma sumnjivim okolnostima prokockala tri gola prednosti u atinskom grotlu i propustila priliku da se plasira u finale Kupa šampiona!Drogirani na terenuTog 28. aprila 1971. najtrofejniji klub bivše Jugoslavije porazio je Panatinaikos rezultatom 3:0, čime je grčki šampion nadoknadio debakl od 4:1 iz Beograda i ušao u finale najjačeg klupskog takmičenja na planeti. Međutim, ni dan-danas nisu razjašnjene okolnosti pod kojima su fudbaleri Zvezde uspeli da prokockaju ogromnu prednost, a teorije zavere još se prepričavaju, ali i pune stupce štampe širom kontinenta.Pozadinu fudbalsko-političkog skandala Zvezdina atinska tragedija dobila je tek mnogo godina nakon utakmice. Tada je u Grčkoj na vlasti bila vojna hunta predvođena generalom Jorgosom Papadopulosom, a u Jugoslaviji komunistički režim Josipa Broza. Posle svega što se dogodilo, nikome nije smelo da padne na pamet da pokreće priču o dogovoru na nivou dve države, pa su se na udaru našli fudbaleri Crvene zvezde. Cela Jugoslavija je tih meseci, pa i godina, tvrdila da je Zvezda je prodala utakmicu Panatinaikosu, a sve je dodatno zakomplikovala kompanija „Filips“, koja je svakom igraču crveno-belih poklonila TV u boji.Prema drugoj teoriji, za crveno-bele sve je krenulo nizbrdo nekoliko dana pre revanša. Najbolji igrač Dragan Džajić bio je suspendovan za meč u Atini, Karasi je doputovao bolestan, dok su ostali fudbaleri tvrdili da su im Grci podmetnuli drogu u hranu. Zato i ne čudi što je Zvezda primila gol već u 30. sekundi, i to zahvaljujući nespretnoj intervenciji defanzivca Klenkovskog. Takođe, veliku misteriju na ceo susret baca i činjenica da je UEFA odlučila da meč u Atini sudi Španac Ortis Dembedi, zet Ferenca Puškaša, tadašnjeg trenera Panatinaikosa.Priznanje udoviceO meču u Atini mnogi su iznosili sumnje, ali javnost je najviše šokirala tvrdnja udovice generala Papadopulosa Despine Gaspari iz 2007. Ona je grčkim medijima priznala da joj je suprug uoči meča sa Zvezdom rekao „da je cela stvar završena“ i da je „Panatinaikos kupio pobedu“. Zahvaljujući dogovoru dve države, Marakana je dobila reflektore, a Jugoslavija depoe za naftu u solunskoj luci, koji su bili od ključnog značaja za razvoj države.Bez obzira na pozadinu poraza Zvezde u Atini, ovaj meč je umnogome odredio sudbinu jugoslovenskog klupskog fudbala. Da su crveno-beli ušli u finale, naša zemlja bi već tada postala fudbalska sila na kontinentu, pa zato ovaj debakl i spada u najveće tragedije našeg fudbala.

3.Dan kad je Divac hteo da batali basketU polufinalu Mundobasketa 1986. Jugoslavija je za 40 sekundi prokockala devet poena prednosti nad timom SSSRPre 29 godina, u istoj dvorani u Madridu u kojoj je Srbija prošlog leta osvojila svetsko srebro, košarkaška reprezentacija Jugoslavije doživela je najveću tugu otkad se na brdovitom Balkanu igra basket.Veliki obrtNije bilo Jugoslovena koji četrdesetak sekundi pre kraja meča te 1986, u polufinalu Mundobasketa, već nije slavio pobedu nad strašnom „zbornajom komandom“ i ulazak u finale. A kako i ne bi kad su naši imali ogromnih devet poena prednosti. Međutim, Fortuna je Jugoslaviji okrenula leđa.Najpre je tada mladi Arvidas Sabonis, svetsko čudo na poziciji centra, pogodio trojku iz dotrčavanja, i to od table! Ali tu nije bio kraj neverovatnim potezima Sovjeta, Radoviću je samo nekoliko sekundi kasnije izbijena lopta uz čist faul, sudije se nisu oglasile, a Tihonenko plasira još jednu „bombu“ i smanjuje prednost Jugoslavije na samo tri poena.Homičus je potom faulirao Acu Petrovića, a nešto kasnije je napravljena lična greška nad Zoranom Čuturom. Do kraja je ostalo samo 16 sekundi, a iako SSSR nije ispunio bonus, činilo se da bekovi Jugoslavije sjajno kontrolišu dešavanja na parketu. A tad je napravljena kobna greška, lopta je iz auta, umesto nekom od naših nižih igrača, bačena tada neiskusnom Vladi Divcu, koji je, umesto da stane i sačeka faul, počeo da je vodi i napravio grešku. Legendarni arbitar Rigas dunuo je u pištalju i pokazao da napad imaju Sovjeti. I onda, kao po nepisanom pravilu, niko se nije setio ili nije uspeo da napravi faul nad Valtersom, a ovaj iskoristivši blok Sabonisa pogađa trojku i šalje meč u produžetak. Neverovatno! Da se još sto puta ponovi tih poslednjih 40 sekundi, sigurno se ni jedan jedini put ne bi završio ovim, po nas strašnim, scenarijem.Podrška DalipagićaNa krilima furioznog finiša tim Aleksandra Gomeljskog u produžetku je savladao Jugoslaviju sa 91:90 i otišao u finale, gde je glatko poražen od Amerikanaca, a „plavi“ su pobedom nad Brazilom osvojili bronzu.Koliko je ta kobna izgubljena lopta uticala na mladog Vlada Divca govori i to da je tada pomišljao da više ne igra košarku. Srećom, predomislio se.- Sedeo sam na klupi, držao glavu među rukama i molio Boga da se otvori parket i da nestanem. Rekao sam sebi: gotovo je s košarkom, nisi ti za ovaj sport. Ko zna dokle bih tako sedeo da mi nije prišao Praja Dalipagić i rekao: „U redu je, mali, ne brini, vratićeš ti to njima duplom merom.“ Nikada neću zaboraviti njegovu podršku - rekao je Divac.

4.Poraz posle kojeg se raspala državaMnogi jugonostalgičari veruju da SFRJ ne bi nestala da su plavi u četvrtfinaluMundijala 1990. pobedili ArgentinuGovoreći o životu u Jugoslaviji, nostalgičari će reći da se ta divna zemlja nikada ne bi raspala da su plavi pobedili Argentinu u četvrtfinalu Mundijala 1990. u Italiji.Loš danNiko ne objašnjava kako bi jedan trijumf sprečio eksploziju balkanskog lonca, ali fino zvuči konstatacija i sredovečne podseća na godine kad su se poštovale prave životne vrednosti, slušala druga muzika, igrao lepši fudbal, više se volelo, slobodno putovalo... Sve dok se to nije sunovratilo početkom rata.Elem, „plavi“ su bili naši. Igrali su na Svetskom prvenstvu predvođeni maestralnim Ivicom Osimom na klupi i Draganom Stojkovićem Piksijem na terenu. U osmini finala eliminisali su Španiju rezultatom 2:1 posle produžetaka, da bi se u sledećoj rundi namerili na vladajućeg šampiona sveta, s najboljim igračem planete Dijegom Armandom Maradonom u njihovom timu.Taj dan, 30. jun 1990. u Firenci, za jednog igrača počeo je naopako i tako se i završio. Prvo je, izgubivši pojam o vremenu, umalo zakasnio na polazak autobusa s hotelskog parkinga ka stadionu. Ušao je posle Osima i rizikovao da bude eliminisan iz ekipe, a da na meč dođe kao navijač taksijem ili gradskim prevozom.Penal završnicaMožda bi i bilo bolje da se selektor strogo držao svojih krutih pravila, ali strategija je bila već pripremljena i ona se zasnivala na umeću i upornosti Refika Šabanadžovića da uštopuje najboljeg protivničkog igrača, pa zvao se on i Maradona. Veliko Refikovo srce moglo je da izdrži i borbu s dvojicom Dijega, snažan je bio da ponese zajedno „pod mišku“ Buručagu i Maradonu, ali, kako fudbaleri vole da kažu, „glava nije bila na svom mestu“ tog dana na Komunaleu.Čak 90 minuta „plavi“ su igrali s fudbalerom manje na terenu jer je u 31. minutu Osimov specijalac dobio drugi žuti karton zbog oštrine u startu nad Maradonom. Isključenju je prethodila prva opomena u 24. minutu, previše naivno zarađena usled nepomeranja na propisno odstojanje prilikom slobodnjaka Argentinaca.S velikim hendikepom, naši su došli do nekoliko sjajnih prilika, od kojih se najveća dogodila posle treće serije penala. Tomislav Ivković je drugi put te sezone odbranio penal Maradoni u opkladi za sto američkih dolara i za vođstvo od 2:1, ali onda su usledili promašaji Dragoljuba Brnovića i Faruka Hadžibegića i Jugoslavija se raspala.

5.Nož u leđa Moniki SelešNa turniru u Hamburgu 1993. najbolju jugoslovensku teniserku izbo je umno poremećeni Nemac Ginter ParheDogađaj koji je promenio istoriju ženskog tenisa dogodio se 30. aprila 1993, kad je umno poremećeni Nemac Ginter Parhe (38) ubo nožem u kičmu tada 19-godišnju Moniku Seleš, koja je do tada suvereno vladala belim sportom.Teška depresijaTaj nemili incident desio se na turniru u Hamburgu kad je tadašnja jugoslovenska teniserka igrala četvrtfinale protiv Bugarke Magdalene Malejeve. Nakon što joj je zabio nož u leđa, Monika Seleš je odmah odvedena u bolnicu, u kojoj se oporavljala nekoliko nedelja, ali taj napad je ostavio velikog traga na psihičkom planu zbog čega se nije takmičila dve godine. Posle tog incidenta pojačane su mere sigurnosti na svim teniskim turnirima.Nemac Ginter Parhe nije završio u zatvoru zbog lošeg psihičkog stanja, samo je dobio dvogodišnju kaznu sa obaveznim lečenjem. To se smatra jednom od najvećih bruka u nemačkom tužilaštvu. On je kasnije govorio da je bio opsesivni obožavalac Štefi Graf i da je ubo Moniku Seleš kako bi Nemica postala najbolja teniserka sveta. Ginter i danas ima psihičkih problema i nalazi se pod stalnim nadzorom lekara u Nordhauzenu.Monika je posle tog događaja zapala u veliku depresiju i nije joj padalo na pamet da se ponovo bavi tenisom, čak je razmišljala da u 20. godini završi s karijerom. U tom periodu patila od poremećaja u ishrani i u velikim količinama jela slatkiše, pre svega kolače i čips.Selešova je priznala da se posle incidenta u kojem joj je Parhe zario nož u leđa nalazila u kandžama ludila i da nije znala kako da se ponovo vrati normalnom životu. Patila je od nesanice i paranoje zbog imaginarnog napadača koji ju je opsedao u snu. Isticala je da je nedeljama bila sama u sobi i da nikog nije htela da vidi. Mislila je da više nikad neće biti ista, ali zahvaljujući svojoj unutrašnjoj snazi, ali i uz pomoć svojih roditelja, ona je uspela da pobedi najveću životnu bitku, ali priznala je da i dan-danas oseti depresiju kad se seti te 1993. godine i turnira u Hamburgu.DominantnaOna se ipak vratila tenisu 1995. godine, ali rezultati nisu bili ni približni pre nego što ju je ubo Nemac.Koliko je Monika Seleš bila dominantna u tom periodu u ženskom tenisu, pokazuje i to da je od 1991. do 1993. godine osvojila 22 titule, a igrala je 33 finala od ukupno 34 turnira na kojima je nastupala. Zabeležila je skor od 155 pobeda i samo 12 poraza u tom periodu, a posebno frapantan bio je njen učinak na grend slemovima pošto je od 56 mečeva dobila čak 55. Posle toga uspela je da osvoji samo jedan grend slem, i to u Australiji 1996. godine. Poslednji meč je odigrala 2003, a zvanično se od tenisa oprostila 2008.

6.Noć kad su zvezdaši plakaliPoraz od Meša iz Verone 1998, uprkos prednosti iz prvog meča, označio je početak propasti kluba s Malog KalemegdanaSve je bilo spremno za slavlje. U Pioniru više od 8.000 ljudi, kao i nekoliko hiljada na Trgu republike. Bilo je potrebno da Crvena zvezda „samo“ sačuva plus šest iz Verone. Nije uspela. Zvezdana noć pretvorila se u jednu od najbolniji za sve one kojima je crveno-bela boja na srcu.Nezavršena utakmicaKošarkaši Crvene zvezde igrali su 1. aprila 1998. revanš meč finala Kupa Radivoja Koraća. Protivnik srpskog tima bio je italijanski Meš. Prvi meč u Veroni Zvezda je pobedila 74:68, pa niko nije sumnjao da će pehar ostati u Beogradu.Nastala je slavljenička atmosfera, pa se tako stekao utisak da je potrebno da samo da domaći igrači izađu na teren i titula je njihova. To su na najbolji naši iskoristili igrači Meša i pobedili sa 73:64. Vojkan Benčić je promašio trojku četiri sekunde pre kraja za titulu. Lopta je „izašla iz koša“. Navijačima je ostanak bez trofeja prosto bio neprihvatljiv, pa su tada zasuli teren svim i svačim, od upaljača, novčića, pa se do baklji. Italijani i sudije su pobegli u svlačionicu, a Zvezda nije izvela dva slobodna bacanja koja su joj prethodno dosuđena. Pošto je Meš vodio devet razlike, ni ta dva poena s linije penala ne bi promenila ishod, ali ostaće upamćeno da utakmica nije odigrana do kraja (uprkos odluci sudija da je rezultat konačan). Nisu mogli zvezdaši sportski da podnesu poraz jer su već u glavama zamišljali scenu kako Topić, Benčić, Popović, Kuzmanović i drugovi podižu pehar. Niko tada nije gledao kao uspeh činjenicu da je Zvezda bila druga u konkurenciji 104 ekipe, koliko je brojao tada izuzetno cenjeni Kup Radivoja Koraća.PrekretnicaOvaj poraz predstavljao je prekretnicu u istoriji kluba. Naime, posle sezone 1997/98. crveno-beli nisu uspeli da osvoje titulu državnog prvaka. Da ne govorimo o nekim rezultatima u Evropi, kojih u narednih 15 godina nije bilo ni na vidiku. Godinama se pričalo samo o jednom - porazu od Meša i sjajnoj generaciji koja se osipala.I zaista je to bila jedna odlična ekipa. Uostalom, to govore i rezultati. Na putu do finala Kupa Koraća crveno-beli su gazili rivale. Prvo kiparski Panatinaikos sa ukupno 48 razlike, potom je usledila grupna faza, gde je Zvezda lagano zauzela prvo mesto.U nastavku takmičenja na meniju je bila italijanska Fontana (91:73, 72:81), pa turski klubovi Darušafaka (67:62, 81:77) i Kombasan (81:66, 63:67). Polufinale je donelo utakmicu generacije. Zvezda je u Beogradu demolirala Šole sa 81:49, pa ni poraz na revanšu od 22 razlike nije uticao na putnika u finale. Bolno finale i dan-danas za crveno-bele.

7.Čaviću ukradena pobeda na OIIako je srpski plivač prvi stigao na cilj na Olimpijskim igrama 2008, ali je kompanija „Omega“ pobedu dodelila FelpsuJedna od najvećih sportskih krađa u istoriji plivačkog sporta desila se 16. avgusta 2008. na Olimpijskim igrama u Pekingu. Glavni akteri bili su srpski plivač Milorad Čavić i američka zvezda Majkl Felps.Neverovatna dramaNikada pre, a ni kasnije, nije zabeležena takva drama. Gledajući TV snimke Čavić je stigao prvi do cilja u disciplini 100 metara delfin stilom, ali je prema zvaničnom saopštenju kompanije koja je merila vreme „Omege“ Felps jače udario u zid bazena na kojem je merač vremena. Srpski plivač je priznao poraz, a Amerikanac je na tim Olimpijskim igrama postao apsolutni rekorder jer je oborio rekord Marka Špica po broju osvojenih zlatnih medalja. Ukupno ih je osvojio osam.Tezu o nedovoljnoj jačini stiskanja ploče podržava činjenica da je Srbin dotakao zid roneći, dok je Felps to uradio iz „zaveslaja“, i pritom maksimalno ispružio ruku, čime je njegov dodir bio mnogo snažniji. Ova informacija je kasnije zanemarena i gurnuta pod tepih. Umesto nje, svetlost je ugledala „zvanična verzija“ - Majkl Felps je prvi dodirnuo taster na zidu. U suprotnom, ako bi se uzela u obzir prva varijanta, moglo bi da se postavi i pitanje „Omegi“ da li je njihov sistem, koji se upotrebljava od 1968.Prema nezvaničnim izvorima, kompanija „Omega“ i američka plivačka reprezentacija trebalo je da podele ogroman novac u slučaju da Felps obori Špicov rekord, pa ništa nisu prepustili slučaju. Čavić se u celoj priči našao kao kolateralna šteta, a kako je plivao za Srbiju, malu državu s nekog tamo Balkana, bilo je jasno da niko i pored očevidne krađe neće preterano dizati glas i tražiti pravdu. Ako se zna da je Felps bio zvanični ambasador „Omege“, onda je sve kristalno jasno.Nemoćni savezPogotovu što su stručnjaci pre sedam godina ukazivali kako bi Felps, i kad bi se prihvatilo zvanično merenje da je stigao prvi, morao biti diskvalifikovan jer nije sa oba dlana dohvatio kraj bazena. Ali je Plivački savez Srbije, što zbog ucena, što zbog mogućnosti da se Amerikanci dodatno osvete Čaviću, obustavio svaki žalbeni postupak i jednostavno prestao dalje da talasa.S druge strane, svi poznavaoci prilika u plivačkom sportu s razlogom su se pitali zašto sudije nisu u tako tesnoj i izjednačenoj trci dodelili zlatnu medalju obojici takmičara. To se dešavalo pre i posle Olimpijskih igara u Pekingu. Baš zbog toga ova nezvanična priča o milionima dolara koji je trebalo da budu podeljeni između dve strane dobija na težini jer takav novac nije smeo da se propusti, odnosno da neki momak iz Srbije, iako plivački školovan u Americi, pomrsi račune velikima i bogatima.

Sledeće subote: 7 neopravdano zaboravljenih Srba