Za početak, kakvi su tvoji utisci o Beogradu?
-Beograd je za sada jako dobar prema meni. Hrana je odlična, a i volim da jedem. (smeh) Grad nije ni prevelik, ni premalen. Ljudi ovde veruju u svoju kulturu i imaju karakter, što je omogućilo to da se osoba poput mene lakše prilagodi. Uvek znaš gde stojiš i to je za mene jako bitno.
Da li je ovo tvoj prvi put u Beogradu?
-Ne, ranije sam igrao za Olimpiju iz Ljubljane, tako da sam imao priliku u Beogradu da igram i protiv Crvene Zvezde i protiv Partizana.
S obzirom da si neko ko je nov u ovom gradu, kako se snalaziš i da li ti saigrači pomažu?
-Trenutno sam ovde samo četiri meseca. Prilagodio sam se manje-više na čitav grad. Kada sam prvi put došao, najviše su mi pomagali Miha Andrić i Koks, a sada kada god mi nešto treba, zovnem Vanju. Mislim da je umoran od mojih poruka koje stižu u 22:30 svako veče sa samo jednom rečju – ”hrana”.
Da li već imaš omiljena mesta?
-S obzirom da stalno imamo treninge i utakmice, a tu je bila i moja terapija za koleno, nisam imao vremena ni za šta osim da jedem i spavam kad god nisam bio na treningu.
Kako se, po tvom mišljenju, način života u Srbiji razlikuje od onog u SAD?
-Uh, teško pitanje. Većinu svog života proveo sam van SAD-a, tako da sam otprilike devet do deset meseci u Evropi ili Aziji, a samo dva meseca godišnje kod kuće sa porodicom. Kad god odem kući treba mi vremena da se naviknem. Iskreno, više mi odgovara evropski način života. Srbija me veoma podseća na grad u kojem sam odrastao – Kompton, jer su ljudi ovde jako dragi i poštuju te ako ti poštuješ njih i njihovu kulturu. Isto je i u Komptonu, samo što je na lošem glasu zbog medija. Ljudi u mom gradu dosta su slični ljudima iz Srbije, što je još jedan od razloga što sam se tako brzo prilagodio ovom načinu života.
Kako se nosiš sa činjenicom da si toliko dugo odvojen od porodice?
-Jako mi je teško što sam odvojen od sina ali pričamo svakog dana. Tu je i Fejstajm. Prošle godine je krenuo u školu, a s obzirom na to da sam tada bio povređen, bio sam u mogućnosti da budem s njim. Sad kada se osećam zdravim i igram malo bolje, počeo je gledati utakmice. Dok sam još uvek pokušavao da pronađem svoju igru govorio mi je: "Tata, šta nije uredu, da li te i dalje boli?" Jako mi je drago što voli košarku i to me čini srećnim s obzirom na to da sam ja počeo igrati tek sa šesnaest godina. On igra maltene čitav život i sa samo šest godina mnogo toga razume.
Kako si se osećao kada si saznao da dolaziš pred jedne od najstrastvenijih navijača u Evropi?
-Nikad zapravo nisam pričao o svojoj prvoj godini u Olimpiji kada sam igrao protiv Partizana svoju prvu utakmicu u Evropi, nakon što sam došao iz Atlante. Tog dana dvorana je bila prepuna sat vremena pre utakmice i sećam se da sam bio prvi na zagrevanju, a sve što sam mogao da čujem bili su uzvici i zviždanje. Nisam se čak mogao koncentrisati ni na šuteve. Bilo je zaista neverovatno, a tek kad je počela utakmica... Vau! Čak nismo mogli da čujemo ni pleja kako poziva akciju. Marko Milić je bio moj saigrač u Olimpiji koji me upozorio na publiku pre utakmice, međutim smejao sam mu se kao i svaki mladi Amerikanac. Oni zapravo nisu ni svesni koliko ludo može biti u Pioniru. Nakon utakmice rekao sam sebi da ću jednog dana zaigrati za Partizan i to mi je postao cilj. Proteklih dana naša dvorana nije bila u potpunosti ispunjena, a da je teško jeste iz razloga što mnogi igrači dolaze ovde upravo zbog podrške publike i atmosfere. Mi se jednostavno hranimo tom energijom. Još jedan od mojih ciljeva za ovu sezonu jeste da odem iz Beograda, znajući da je ovaj tim pomogao da se Partizanova publika vrati u Pionir. Naše utakmice nisu uvek lepe, ali ćemo se boriti.
Da li si znao išta o srpskoj košarci pre nego što si došao u Beograd?
-Srpska košarka je u mojim očima uvek bila elitna. Treneri, sistem, kultura i ljubav za igrom. Nije fer, Srbija je jako mala zemlja i ovde su igrači mnogo posvećeniji tome što rade, nego u Americi. Mi imamo mnogo više ljudi, tako da je mnogo lakše naći veliki broj talenata. Međutim, smatram da su trenerski sistem i sistem razvijanja igrača mnogo bolji ovde. Takođe, smatram da bi ozbiljne privatne škole trebale da zaposle srpske trenere kako bi mogli voditi njihove mlađe selekcije. Naravno, postoje mnogi izuzetni američki treneri, ali oni koji znaju da razvijaju veštine su mnogo ređi.
Kako bi nam opisao svoj odnos sa saigračima, s obzirom na to da ne govoriš srpski?
-Svi govore engleski i svi u svlačionici su jako bliski, a kada imate sezonu od šezdeset utakmica, to tako mora da bude. Momci će praviti greške i igraće dobre partije, ali nikad se nećemo okrenuti jedan protiv drugog. Naprotiv, uvek ćemo se boriti jedan za drugog. U suštini, ovakvu atmosferu u svlačionici iskusio sam samo par puta u svojoj karijeri.
Da li su te možda saigrači naučili neke srpske reči?
-Mislim da je nemoguće naučiti srpski za četiri meseca. (smeh)
Frank, šta nam možeš reći o treneru Džikiću uzimajući u obzir to da je košarkaška javnost upoznata s time da ste sarađivali i ranije?
-Džikić je veoma strastven čovek. Ako veruje u tebe, život ti neće biti lagan. Ali nagrada na kraju je da ćeš biti u boljoj poziciji nego što si bio pre nego što si počeo raditi s njim. Jedan od razloga što sam opet potpisao da radim s njim je taj što sam znao da će izvući najbolje iz mene. Dolazeći ovamo posle povrede, znao sam da će mi takav tip napornog treninga biti potreban. Uskoro ću opet da budem pravi ja, zahvaljujući i tome koliko me gura. Isto je bilo i kada sam prvi put sarađivao s njim. Više sam naučio za tu jednu sezonu s njim, nego u svojoj celoj koledž karijeri. Mislim da kao igrač uvek treba da želiš da učiš kada to i osetiš, a ne onda kada je vreme da obesiš patike o klin. On je učitelj, izaziva nas mentalno svaki dan da bi nas pripremio za vreme kada sve neće ići baš kako treba. Mogao bih danima pričati o njemu, ali da sumiram – on je jedan izuzetan čovek koji će ti uvek reći onako kako jeste, bez ulepšavanja i to je sve deo njegovog karaktera.
Autor: Milica Mitrović/volimpartizan.rs
