icon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-galleryicon-homeicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

ŽIVOTNA PRIČA JUGOSLOVENSKOG ROKIJA: Teško je bolestan, živi u stanu žene od koje se razveo pre 23 godine, čeka čudo, a boks mu je i dalje najvažnija stvar na svetu
Foto: Zorana Jevtić

DRAMATIČNA ISPOVEST

ŽIVOTNA PRIČA JUGOSLOVENSKOG ROKIJA: Teško je bolestan, živi u stanu žene od koje se razveo pre 23 godine, čeka čudo, a boks mu je i dalje najvažnija stvar na svetu

Ostali sportovi

Stariji čitaoci setiće se bravura Marijana Beneša. Oni mlađi, upoznaće se sa čovekom, koji je uz Matu Parlova bio legnda ne samo boksa nego i sporta u SFR Jugoslaviji i saznati kako danas izgleda život borca kojeg su sa pravom poredili sa Rokijem.

Glava mu je ring, u jednom je uglu Parkinson, u drugom Alcaimer, ne gubi se samo u pauzama njihovih rundi. Ne govori. Može prošaputati dve, tri nerazgovetne reči, a onda rečenicu nekako završi olovkom na komadu papira. Nema oko. Prsti su mu skvrčeni, a šake kvrgave. Lomio ih je 26 puta. Može da ustane, ali bez tuđe ruke pri odbrojavanju od jedan do 10, na šestici sigurno pada. Arterija mu do mozga propušta samo devet posto krvi.

Lekar ga je upozorio: Ako ode na operaciju velika je mogućnost da će dobiti moždani udar iz kojeg se nikada više neće probuditi. Ako ne ode na operaciju moždani udar će se dogoditi sigurno, pitanje je samo dana. Nije izabrao operaciju.

 

Mirno sedi na trosedu, opuštenog, onako zagonetno zadovoljnog lica, pomalo škiljeći kroz naočare iz osamdesetih, na ono desno kojim vidi. Zna da ulazi u završnu rundu poslednjeg meča koji ne može okrenuti. Tako to radi Marijan Beneš, šampion. Jugoslovenski Roki Balboa danas sedi na trosedu u stanu bivše supruge Stane Šćekić u Banjeluci. Televizijski komentator Dragan Nikitović rekao je da je Beneš “najveći tragičar našeg ringa. Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvek nađe neko ko jače udara. Ništa ga nije moglo zaustaviti, ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, niti kada je počeo strmoglavo da pada. Zbog specifičnog stila spuštenog garda i hrabrosti zvali su ga najvećim kockarom u ringu.


Nezvanični prvak sveta

 

U amaterskoj karijeri odradio je 299 mečeva, od čega je dobio 272, a izgubio 16 dok je 11 ostalo bez pobednika. U profesionalnoj karijeri od 56 mečeva je dobio 50, izgubio je pet, a jedan je ostao nerešen. Uz Matu Parlova najbolji je bokser bivše države svih vremena, devet puta bio je prvak BiH, četiri puta prvak Jugoslavije, amaterski, a potom i profesionalni prvak Evrope. Evropski tron odbranio je četiri puta, nezvanični je prvak sveta. Nastupio je i na Olimpijskim igrama u Montrealu.


Telom u poluvelter kategoriji, ali srcem i ljudskošću bio je čisti teškaš. Telo mu je donelo slavu i novac, a dobrota ga je koštala jednog i drugog. Bio je Hrvat koji se smatrao Jugoslavenom, pa je iz Banjaluke bežao u Beograd, gde su ga smatrali ustašom, a onda u Zagreb gde je bio četnik. Znao je reći da je on Hrvat i Srbin i Bošnjak i Rom.

 

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik dao mu je olimpijsku penziju, ali i dandanas njegov jedini predsednik je Josip Broz Tito. Uvek bi se vraćao njoj, “lepotici i kurvi u koju se čovek zaljubi, a ona ga zavede i očara i na kraju ostavi, kao što je meni uradila u ratu”, pričao je Beneš o Banaluci. Najdraži grad dao mu je sve i istom merom uzeo. Ipak, u današnjim najtežim trenucima pronašao je najvrednije, porodicu - ono što je pogubio na putešestvijama između zlata i gov..a, kako je nazivao lice i naličje svake medalje.

 


Životinjski refleks

 

Rođen je u Beogradu 1951. godine, majka Marija Vukić bila je Ličanka, a otac Josip vojvođanski Hrvat. Oboje su bili prosvetni radnici, otac je bio nastavnik muzičkog, pa je strast preneo na trećeg od trojice sinova, Marijana. On je bio odličan matematičar, a zbog roditelja je završio nižu muzičku školu na flauti i klavir. Srednju je napustio nakon prve godine zbog boksa. Imao je sestru Ljiljanu, a dvojica starije braće, Ante i Josip, trenirali su boks. Počeli su ga zadirkivati vršnjaci da je devojčica, pa je s braćom krenuo na treninge. Porodica je tada već živela u Tuzli. Kada je kao 10-godišnjak na treningu nokautirao 18-godišnjeg mladića, skrenuo je pažnju na sebe.

Bego Huseljić, njegov tuzlanski trener znao je da kaže kako je Beneš imao životinjski refleks i izrazito težak udarac s kojim je ubrzo postao sjajan nokauter. Tomo Palankin, trener iz banjalučkog kluba Slavija zapazio ga je na jednom omladinskom prvenstvu jer je boksovao s njegovim tadašnjim pulenom Bratislavom Mačkovićem. Mačković se nije mogao snaći, nije mogao da shvati da li Beneš levoruk ili dešnjak, jer je udarao jednako snažno. Kad je to shvatio, već je ležao na podu. I tako su Banjalučani odlučili dovesti Marijana u Slaviju. Imao je 16 godina i trebala je dozvola roditelja. Razgovor je započeo u 8 sati, a majka Marija popustila je tek oko ponoći. Marijan je uzeo četkicu za zube, sapun, peškir... Dovezli su ga na spavanje u hotel. Portir je vidro čelne ljude kluba, pa je znatiželjno upitao: “Opet neki bokser?”.


- Ovaj će biti šampion - odgovorili su mu samouvereno.

 

 

Vaspitan, pošten i skroman, surov u ringu, a muzičar i pesnik van njega, lako se Marijan uklopio u banjalučku raju. Fanatizma mu nije nedostajalo, pretrčao bi 30, 40 kilometara - pa na trening. Nije propustio nijedan. Bio je samovoljan, pa mu nikako nisu suzili gard, a više od svega voleo je sparinge, na kojim bi demonstrirao ubojite široke krošee. BK Slavija je nastupala u drugoj republičkoj ligi, grad je živeo za klub, na mečeve je dolazilo nekoliko hiljada ljudi, a glavna zvezda tog sportskog ludila bio je Marijan Beneš. Vršnjaci su padali jedan za drugim, a onda je 1973. godine u Beogradu pao i najjači u Evropi te je Beneš postao evropski amaterski prvak. Imao je tada 22 godine i otvarala mu se sjajna karijera.

Njegovi snovi su se rasplinuli ubrzo nakon toga. Dobio je žuticu i svaki dalji napor značilo je reskiranje života. U klubu su to jako dobro znali pa su mu zabranili nastupanje. Onako tvrdoglav i uporan pobegao je iz bolnice i našao neku ženu koja takve stvari leči prirodnim putem. Ne zna se ni danas jesu li mu u tome pomogle trave ili autosugestija, ali on je 16. dan nakon što je preboleo opasnu bolest već istrčavao Šehitluke (brdo iznad Banjaluke) kao u najboljim danima. Za ljude u klubu ipak je bio samo bivši bokser i čovek narušenog zdravlja. Nisu više verovali u njega, a to je bolelo više od ičega.


“Osvojio si sve”

 

U očaju pisao je sestri Ljiljani u Nemačku i molio je da ga po svaku cenu spoji s nekim menadžerom i pritom mislio: Ako uspe, uspe, a ako ne, bolje mi je da umrem. Ljiljana je nekako došla do Vilija Celera, a njihova saradnja počela je neverovatnim skorom. U 15 mečeva Beneš je ostvario 14 pobeda, Banjalučani su ga obožavali, mediji pisali kako je on čovjek protiv kojeg se niko ne može boriti. Onda je, dve godine nakon što je postao profesionalac, došao dan u kom su mu se ispunile dve životne želje, borba za naslov prvaka Evrope, i to u banjalučkoj dvorani Borik. Beneš je došao 15 dana ranije i pripremao se za taj meč. Nije se zamarao s protivnikom, bio je to Francuz Žilbert Koen, ali mogao je biti bilo ko. Toga 17. maja 1979. godine Borik je bio pun, hiljade ljudi naguralo se skroz do ringa, klicalo se:

 

“Jugoslavija” i orila pesma “Marijane, Marijane, ča barjak ne viješ”. U četvrtoj rundi Beneš je napravio seriju ubojitih krošea, onako kafanski s obe ruke, i Francuz je pao. Marijan se povukao u svoj ugao i smireno čekao sučevo odbrojavanje. Na broju 10 dvorana je eruptirala, a Marijan je ušao u legendu o šampionu koja u gradu na Vrbasu živi i danas.

 

 

Usledile su odbrane titule, prva je bila protiv Amanje, a održala se u koridi u španskom Bilbau. Uskoro je dobio priliku boksovati za svetsku titulu protiv Eliša Obeda s Bahama, čoveka kog niko 11 godina nije porazio nijednom. I pobedio je Marijan. Pomislio je, to je to, osvojio si sve, sada je gotovo. Onda mu je došao menadžer suznih očiju. Priznao je da nije verovao u njega, neposredno pre početka meča je povukao ulog, odnosno nije platio potrebnu kotizaciju, jer nije verovao da će Beneš razbiti čak i nepobedivog. Bokserska federacija to je označila ozbiljnim administrativnim propustom i taj meč nije zaveden kao meč za titulu svetskog prvaka.

 

- Plakao je Celer i lupao glavom u zid, ali što je tu je. Nastavili smo raditi - rekao je Beneš.

 

I opet, kao ono kada je bio na vrhu kao amaterski prvak, istorija se počela ponavljati. Tokom meča u Zenici protiv Portorikanca Sandija Toresa iste godine zadobio je tešku povredu oka. Morao je predati meč i završio je na hitnoj operaciji u Nemačkoj. Savetovali su mu da prestane sa boksom, ali tako nešto, nije dolazilo u obzir. Krio je da ne vidi, jer mu ne bi dali da se bori, a on je nastavio jednakom žestinom lomiti kosti, i tuđe i svoje. Evropsku titulu izgubio je u Danskoj od Afrikanca Ajubija Kalulea pod čudnim okolnostima. Neki misle da su Beneša omamili da bude sporiji, vukao je i povredu oka, ali dobro se držao svih 12 rundi, toliko da je većina od 200 novinara bila uverena u njegovu pobedu. Ali dva danska i jedan holandski sudijamislili su drukčije. Usprkos upozorenjima lekara, Beneš se borio i dalje i 1983. dogodilo se neminovno, u borbi protiv Luiđija Minčilja obnovio je povredu oka, morali su mu ga izvaditi, da bi spasili drugo.

 


Ostavio je boks i oženio lepu Nišlijku Stanu s kojom je dobio Žanet i Marijanu, a iza sebe je imao jedan neuspeli brak sa Aidom koji je trajao samo 18 dana, te dvoje dece, Mariju koju je dobio s Beograđankom Milenom i Filipa s jednom njemačkom groficom iz vanbračnih veza. Žene su ga volele, nije to nikada krio, pa su kroz njegov život između ovih ozbiljnijih veza prošle mnoge koje ne pamti. Muškarci su mu se divili. U Parizu su ga dočekivali proslavljeni glumci Alen Delon i Žan Pol Belmondo, Delon mu se čak nudio da mu bude menadžer, ali Beneš je rekao: Ne, hvala.


Ima još legendi, da je Beneš prvi došao u grad sa sportskim Mercedesom i prvi imao kaubojke. Imao je stan i gradio je kuću u Vrbanji, na samoj obali istoimene rečice koji kilometar dalje od Banjaluke. Tamo je uredio i teretanu u kojoj je održavao kondiciju. Do pre koju godinu radio je sklekove na jednoj ruci poput osamnaestogodišnjaka. Novca je podelio koliko je imao, na kraju mu nije ostalo ništa. Osnovao je bokserski klub Feniks i u njega s ulice uvlačio male Rome, odlazio je na kafe u ćevabdžinicu “Kod Muje” na desnoj obali Vrbasa i mirio se s gradom na levoj zbog neraščišćenih računa iz rata. On je doneo ludilo koje je ljude preko noći promenilo. Beneš je bio svojeglav i hrabar, a takve je gutala noć, kao što je progutala i njegovog brata Ivicu 1992. godine. Uzeli su mu imovinu, pa vratili, pa je nešto prodao, a na kraju mu ni tu nije ostalo ništa. Mediji su javljali da je sam, jadan, bolestan i napušten od svih.

 

foto: Zorana Jevtić

 

Nepreuzeta pošiljka


Koverte sa računima i obaveštenje o nepreuzetoj pošiljci vire iz poštanskog sandučića, dimnjak ne dimi, pseća kućica je prazna, a dvorište u korovu od mesec ili dva. Na uličnom pročelju kuće dva grafita, na jednom na ćirilici piše “Borac”, na drugom “Kosovo”. S unutarašnje strane popadala većina pločica. Na vratima najmanjeg od tri objekta piše “Marijan Beneš”. Tu je Beneš živeo do pre koju sedmicu. Ostale zgrade su napuštene, a vrata širom otvorena.

Ulazimo tamo gde je Beneš nekada vežbao. Na podu je bokserska vreća, u uglu je manja puna rukavica, na stroju za pranje veša patike. Mnogo nepotrebnih stvari, kartonska ambalaža od televizora, desetak praznih boca od šampanjaca i kutija s fotografijama iz slavnih dana Marijana Beneša. Iznad je red neonskih lampi koje još niko nije pokrao. Kroz zatvoreni prozor nekako se provukao korov iz travnjaka sa zadnje strane. Betonski zid s redom bodljikave žice koji je nekada štitio imanje poznatog borca sada samo dodatno otužuje sve.


Srdačna domaćica

 

O Marijanu sada brine njegova bivša supruga Stana. Godinama je čitala i slušala o tome kako je porodica napustila Marijana Beneša, da nema ni za lekove, a jedino što mu je ostalo je upravo porodica. Stan je zapravo od njene i Marijanove kćeri Žanet, bivše misice i vrsnog stomatologa, koji ordinaciju deli sa suprugom Borisom. Otišli su u podstanare kako bi otac Marijan imao mir.


Razgovor s Marjanom je težak, čak ni Stana ne razume baš sve što hoće da kaže. Zato je kraj njega uvek papir i olovka. Kaže ne bi menjao ništa, osim nekih ljudi koji su ga okružili, navodnih prijatelja.

 

- Odvedi ih gore - kaže Stani pokazujući prstom prema gore.

 

- Marijane, nisi sada u kući u Vrbanji, u stanu smo kod Žanet. Pehare nećemo dati na licitaciju, iznećemo ih iz kuće, ne brini - objašnjava mu Stana.

 

foto: Zorana Jevtić

 

- Neka ostanu za uspomenu deci i unucima, jer oni od oca i dede nemaju uspomena. A on nije bio dobar otac i suprug. Ja sada pričam o njemu kao čoveku i on to zna, ja mu to ne pričam iza leđa, već sada u lice. Mi mu nismo bili bitni, bili su mu bitni svi ti ljudi koji bi mu dolazili. Bio je u stanju ostaviti nas bez dinara. Nije istina da se tukao, bio je sjajan čovek i prijatelj, kamo sreće da je takav bio i prema nama. Koliko si podelio ljudima, pet miliona maraka? - pita Stana.

 

- Više - kaže Marijan.

 

- Kažu da je novac držao u kartonskoj kutiji i ko bi mu došao u kuću, Marijan bi ga samo poslao tamo gde stoji i rekao bi: Uzmi koliko ti treba. Jednom je tako pozvonio na vrata čovek dok mu je u gostima bio moj poznanik Ivica. Pričali su tako na vratima i onda mu je Marijan nešto dao. Vratio se ka društvu i pitao ih znaju li ko je bio taj čovek. Rekli su da ne znaju, na šta je rekao da ne zna ni on, ali da mu je upravo dao 2000 maraka - kaže Stana.

 


Uspomena deci i unucima

 

Ne ljuti se ona na njega što je delio ljudima, uostalom, za njega se udala nakon što se prestao boriti u ringu i kada više nije imao maraka.

 

- Nije imao za svadbu, ništa osim belog Forda. Zajedno smo gradili tu kuću, kupovali lokal, ulazili u dugove pa ih zatvarali. Prijatelji su nam pomagali. A sve nam je uzeo taj boks, i imovinu i njemu zdravlje. Mislite li da je mojim kćerima bilo lako odrastati s prezimenom Beneš u ovom gradu? Nije, nimalo. Prenosile su se izjave kako je rekao da će se iz Hrvatske vratiti na tenku u Banjaluku. Ko je to i kako to izvukao i je li on to rekao, ne znam, ali zamislite što su njih dve proživljavale - priča Stana.

 

Marijane, zašto boks, mogli ste lepo živeti i od sviranja?

 

- To je sudbina - odgovara. - Bio sam fizički jak, imao sam dobre reflekse i nisam se nikoga bojao. Imao sam stil koji nisam menjao ni kad sam gubio ni kad sam pobeđivao. I sada bih voleo ući u ring - kaže nam Marijan, što šapćući, što pišući olovkom.

 

- Kažu da ste bili i prilično tvrdoglavi.

 

- Da nije bilo onih koji me mrze, ne bi bilo ni onih koji me vole.

Najdraža mu je Banjaluka jer je tu “doživeo mnogo lepih, ali i krvavih dana”, a najviše mu je žao što nije postao prvak sveta.

 

- Da nisam ostao bez oka, postao bih - uveren je.

 

Ne čini se da žali za novcem i nekretninama koje je izgubio. U ratu ga je bez znanja supruge zajednički poslovni prostor zamenio za jeftiniji lokal u Medulinu, koji je menjan dalje, ali taj je predmet na sudu i možda će se poništiti sve te transakcije. U kuću u Vrbanji verovatno se više nikada neće vratiti. Prodao je imanje vredno milion maraka za 69.500 maraka moćniku Tanasiju Joviću, bivšem šefu robnih rezervi Republike Srpske. Uzeo je nekretninu natrag, ali nije Joviću vratio 69.500 maraka kupoprodajne cene, a svota se udvostručila zbog kamata, još toliko su procenjena njegova ulaganja, tako da bi za otkup kuće trebao 300.000 koje Marijan nema.

Stana je u braku je s Marijanom provela 11 godina, a poslednje 23 su razvedeni. Da nema nje, sada bi bio beskućnik.

 

- Ni ja ni deca nikada tako nešto ne bismo dozvolili. Zapravo, čitavo vreme brinemo o njemu, zato bole komentari da ga je porodica napustila. I dok je sam bio u kući ugovarali bi žene koje su se za njega brinule, ja bih vozila namirnice, ali to ljudi ne znaju, a sude i pričaju - priča nam Stana, govoreći da su sva Marijanova deca sjajna i zbog njih joj je jako stalo da se ta nepravda ispravi.

 

foto: Zorana Jevtić

Samo je Žanet u Banjaluci, Marijana je doktorirala pravo i živi u Beču, Marija je u Beogradu (završila muziku u Beču), a Filip je doktor političkih nauka u Nemačkoj.

 

- Okupili su se svi na jednom mestu 2006. godine kada je bila promocija filma: “Bio jednom jedan šampion”, o njihovom ocu. Žanet je to posebno dirnulo, jer ga je tek tada stvarno upoznala. Čitavo vreme je plakala. Nisu mnogo toga znali, a ja ih nisam htela opterećivati - priča nam Stana.

 

Luda vremena

 

Marijan je trenutno heroj unucima, Heleni i Andriji, koji guglajući traže dedine borbe. Andrija je poželeo biti bokser, ali je babaa tako nešto sasekla u korenu.

 

- Rekla sam mu da ga više neću voleti. I pokaza dedu, neka vidi što mu je boks učinio - kaže Stama.

 

- Je li vam boks najvažnija stvar na svijetu?

 

- Bio je - odgovara nakon kraćeg razmišljanja.

 

- I ostao - dodaje nakon pauze koju je uzeo.

 

- I dok smo bili u braku imao je problema sa zdravljem, nekako je najgore bilo u jesen i proleće, takve stvari dovele su do razvoda. On je to poželeo. Samo je rekao da ne može biti s jednom ženom 11 godina, spakovao se i otišao. I došle su te ratne godine. Dobili smo upozorenje da će biti priveden na neko saslušanje s kojeg se nikada neće vratiti. On bi ostao, govorio je da se ne boji nikoga. Nekoliko dana pre, nestao mu je brat. Poslali smo ga u Niš kod mojih. Nije izdržao pa se vratio. Molila sam preko jedne prijateljice oficira da ga unovači, samo da se ne nađe na nečijoj meti, a sa Mladićem smo sredili da se može kretati. Onda je došlo do neke racije pa je shvatio da je to upereno protiv njega, iušao u sukob s vojnom policijom, pa su ga uhapsili. Jednostavno se nije snašao u tim ludim vremenima. Onda je otišao Hrvatsku, pa se opet vratio - priča Stana, a Marijan sluša.

 

- A vi, Marijane, želite li vi poručiti nešto za kraj?

 

- Ako misliš da ćeš izgubiti, onda ćeš izgubiti. Ako imaš muda i dve ruke možda ćeš izgubiti, ali nećeš lako - kaže Marijan Beneš, šampion.


Kurir sport / Jutarnji list, Foto: Zorana Jevtić 

 

 

 

 POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR SPORT UŽIVO:Evo zašto je Zvezdin optimizam pred Keln realan?

 

Pratite Kurir na VIBERU:
http://chats.viber.com/kurirsport

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...