Ognjenu i njegovoj porodici vest su saopštila dva policajca, bez ikakvih detalja o pogibiji. Mediji su pisali da se tada niko od državnih organa nije potrudio da ispita okolnosti pod kojima su novinari nastradali, pa je njihovo ubistvo ostalo nerazjašnjeno.
Pa iako Ognjen nikada u javnosti nije želeo, kako je sam par puta rekao, da preuveličava svoju tugu, činjenica je da nakon ovako velikih i teških gubitaka u životu, više nikada niste sasvim isti.
"Dobro, naravno. Ostali su neizbrisivi tragovi. Ogromne rupe u meni. Ali ja sam imao najsrećnije moguće detinjstvo u okviru najuže porodice i kad se ta baza pravilno postavi, onda to nekako sve dođe na svoje. Uz pomoć majke i ostale rodbine, ujaka, teče... okruženjem se to na neki način nadomesti. Naravno, za tu početnu bazu je vrlo zaslužan i moj otac…
Ja ću njemu biti zahvalan celog života na tome, ali će mi biti krivo što nismo imali prilike da se duže družimo i upoznajemo i da provedemo što više tog vremena. A on će naravno uvek ostati deo mene i na kraju krajeva moj otac živi kroz mene. Sad me više interesuje kako bi izgledao život sa ocem. To mi je nepoznato, život bez oca dobro znam", iskren je Amidžić, i objašnjava zbog čega nije imao preteranu potrebu da priča o svom gubitku godinama unazad, a posebno u ono vreme.
(Puls)
