Predstavnica Austrijske privredne komore izjavila je nedavno da je Srbija „druga zemlja u svetu po iseljavanju“.Onako... nonšalantno, laganim tonom, pozivajući se na statističku preciznost. Zvučalo je kao presuda. Dok duboko uzdišem i razmišljam ko li će naseliti ovu prelepu zemlju posle ludih Srba i nacija koje su našle snage da dele prostor s većinom, stigne informacija da je jedna naša firma u restrukturiranju mogla da se spase, a država ostade nema. Doduše, nije prvi put. No, takve vesti se odmah prihvate sa skepsom i čovek onako, kao iz nekog Nušićevog dela, začkilji na jedno oko dok razmatra šta mu zbore. Ma je li moguće? Moguće, kaže kolega.Hoće neki naš čovek iz dijaspore s nekim Amerikancima (ko će drugi) da uloži u materijalu i novcu, da zadrži sve radnike...Kaže ministarstvo da to nije tačno, već da su ti investitori nudili „samo“ menadžerski ugovor, zbog čega je zvanično objavljeno da za tu našu firmu „nema zainteresovanih“. Menadžerski ugovor je dat „Železari“. Zašto su „Kablovi“ manje važni? Na ovo pitanje nije bilo odgovora. Naposletku kompanija će u stečaj, raskrčmiće se ono malo njene imovine, a 1.300 njih će na ulice ili u red za azil. Da potvrde statistiku.
