Prošlo je više od 100 godina od najvećeg pomora srpskog stanovništva, epidemije pegavog tifusa koja je, od decembra 1914. do maja 1915. godine, odnela više od 150.000 života. Toliko je, otprilike trebalo i da ova priča dobije svoj literarni oblik, pretočen u roman „Kad zvona zaneme“ novinara Vlade Arsića.Kako je moguće da je ova tragedija tako zanemarena i da se o njoj danas gotovo ništa ne zna?- Osim istoričara i Dobrice Ćosića, pozorišne predstave i retkih sećanja savremenika, zaista je malo onih koji su se ovom temom ozbiljnije bavili. Možda i zato što se epidemija javila u jeku Velikog rata, u senci još veće nesreće, a možda i zato što priče o srpskom stradanju dugo nisu bile poželjne, pa čak ni posebno popularne.U svom romanu tvrdite da je epidemija namerno izazvana, da je reč o vrsti biološkog rata strogo zabranjenog po tadašnjim, ali i današnjim zakonima?- Procenite sami. Uoči Kolubarske bitke u valjevskim bolnicama bilo je 16.000 neprijateljskih ranjenika i bolesnika. Nakon vojnog poraza, Austrijanci su iz ovog grada evakuisali 12.000 ranjenika, komatoznih vojnika, invalida, nepokretnih i jedva živih ratnika. Ali su zato, bez izuzetka, ostavili sve zaražene. Uostalom, o tome su pisali i savremenici, strani lekari i novinari, od doktora Vilijama Hantera, šefa britanske sanitetske misije u Srbiji, pa do Arčibalda Rajsa i poljskog epidemiologa, doktora Ludvika Hiršfelda. Bez obzira na kasnije greške srpskih vlasti i potpuno nesnalaženje u borbi protiv ove opake, tada nepoznate bolesti, zaista sam uveren da smo zaražene vaške, u vidu trojanskog konja, dobili upravo od mirišljavih Bečlija.Da li ljubav koja se javlja u vremenu smrti može da pobedi tada najteže zlo, bolest kojoj nema leka?- Pišući ovaj roman, imao sam žarku želju da se ova priča ne završi tužno. Međutim, bilo je vrlo teški pronaći bilo kakvu sreću u vremenima kad je svaka kuća u Srbiji imala zadenut crni barjak i kad su se samo groblja širila brže od epidemije. Naposletku sam je, a gde drugde, pronašao u ljubavi, jedinoj ljudskoj emociji koja može da nadvlada mržnju i zlo. Možda će ljubavna saga Milice i Mitra razočarati savremene čitaoce, možda će ih užasnuti njihova sudbina, ali je ta ljubav ostavila plod koji nam uliva nadu da je život neuništiv.Gledajući srpske golgote, vek kasnije, da li je najgore bilo 1914, 1941. ili danas, kad bela kuga kosi mnogo opasnije od najgoreg rata?- Svaka golgota je strašna po sebi, posledice su slične, ali su epohe i uzroci različiti. Kroz užas Velikog rata srpski seljak je išao uspravan, dobro je znao šta štiti i od čega se brani, što ga je, najposle, i učinilo pobednikom. Drugi svetski rat bio je posve drugačiji. Dočekali smo ga nespremni, dezorijentisani i duboko podeljeni. A takvi smo, čini mi se, i danas. I dalje tragamo za identitetom, nemamo strategiju i planove, pa čak ni jasne ciljeve. Dok bela kuga rešeta i svake godine uzima danak, dok pandemija narkomanije hara a najbolji i najspremniji među nama zauvek odlaze iz zemlje, mi se i dalje delimo u svemu, umesto da se sabiramo i množimo.
