BOGRAD - Na putu ka boljem životu jedna od stanica brojnim migrantima uglavnom iz Sirije i Avganistana je i Beograd, gde su im parkovi nadomak Železničke i Autobuske stanice, neformalno mesto okupljanja.
Dnevno u tim parkovima boravi od 500 do 700 ljudi od kojih 90 odsto za krajnji cilj ima Nemačku. Oni ne žele pred kamere. U strahu su za svojima koje su ostavili u ratnim područjima. Nemaju primedbu na to kako se građani Srbije odnose prema njima, a kao jedinI problem ističu to što nemaju toalete.
Osim predstavnika Beogradskog centra za ljudska prava, koji im pružaju pravnu pomoć u postupku dobijanja azila, njih obilaze i druge nevladine organizacije čiji volonteri im obezbeđuju najosnovnije potrebštine, uglavnom za održavanje lične higijene i hranu. Pomoć, u garderobi, stiže i od građana.
Tu su i mladi i stari, pođednako muškarci i žene, čitave porodice. I dok odrasli brinu velike brige, deca se, ona malo starija, čini se, bezbrižno igraju. Slika je gotvo nadrealna ali, nažalost, prema svedočenju predstavnika Beogradskog centra za ljudska prava, realna i uobičajena.
Sa mesta, u centru srpske prestonice, odakle se dolazi i odlazi u sve krajeve zemlje i sveta, pod vedrim nebom i letnjoj žegi, stotine ljudi leži, šeta, čeka. Rečju, živi. Prinuđeni da miran život u svojim zemljama zamene izbeglištvom, beogradski parkovi kraj Železničke stanice, za njih su na putu ka, kako veruju boljem životu, jedini dom. Tu spavaju, jedu, peru i suše veš...
Nikolina Milić iz Beogradskog centra za ljudska prava zajedno sa kolegama čini terenski tim koji svakog dana obilazi ključna mesta u gradu i razgovara u proseku sa 200 ljudi, uvek različitim.
"Oni se zadržavaju u Srbiji oko dva dana. Dolaze u Preševo, a zatim u Beograd i otprilike u roku od 20 tak sati oni se već upućuju ka Subotici i Kanjiži. Retko kada sretnemo iste ljude dva dana za redom", objašnjava Milić.
"Najviše migranata, gotovo 50 odsto, je iz sirije i Avganistana, ali ih ima i iz Pakistana, Bangladeša, Sudana... U 90 odsto slučajeva oni idu u Nemačku. Spominju se i Švedska, Finska, odnosno sve skandinasvske zemlje, ponekad Francuska i Velika Britanija i to prvenstveno kod izbeglica iz Afrike", priča Milić.
Dodaje da najviše problema imaju oko postupanja prilikom izražavanja namere da traže azil, odnosno dobijanja sertifikata.
"Incidenata nema iako, kaže, među pripadnicima pojedinih država ima netrpeljivosti, u ovim okolnostima oni se međusobno ispomažu. Svaki migrant je jedna priča, a neke od njih su veoma potresne", kaže Milić i kao primer navodi trojicu profesora koji su u svojim zemljama predavali engleski, matematiku i biologiju, ali i dva brata koji su, zbog nedostatka novca, put od Turske do Grčke prešli pešice.
"Dva brata nisu imala dovoljno novca da idu brodom koji prevozi migrante od obala Turske uglavnom do grčkog ostrva Lezbos, a potom do Beograda. Oni su ceo taj put prešli pešice i to ih je koštalo 500 evra, dok uobičajeno to košta između tri do četiri hiljade evra", navela je.
Migranti se uglavnom ne žale na tretman u Srbiji, kaže član tima Bogdan Krasić.
"Imali smo jednu ženu u devetom mesecu trudnoće koja je bila u parku. Kada smo joj obijasnili da je bolje da ode kod lekara nego da se porodi u šumi, muž i ona su odbili. Muž je rekao da će se ona suzdržati do Nemačke sa porođajem", ispričao je Krasić.
Među "privremenim stanovnicima parka" su i de bebe stare po četiri meseca. Krasić kaže da njihova majka nema posebnih potreba i da je, iako to nama deluje zastrašujuće, njihova želja sa boljim životom kojem teže je jača od svega.
S druge strane, migranti ističu da u Srbiji imaju bolji tretman nego u Makedoniji ili Bugarskoj, te da im je jedini problem to što spavaju u parku jer su prihvatni centri udaljeni od grada. A oni bi, kažu, što pre da nastave put, put "u bolji život".
"Nismo se susretali sa bilo kakvim problemima. Uglavnom su ljudi dobro raspolaženi jer su već prošli najgore, pobegli su od rata i sada su, veruju, blizu svoje krajnje destinacije", kaže Krasić i dodaje da je prirodno da su svi oni veoma iscrpljeni i umorni.
