Preostala šljiva ostaje za domaću potrošnju, pri čemu se jedna količina plasira na kvantaškim i zelenim pijacama za upotrebu u svežem stanju, dok se drugi deo preradi za pekmez, džem, marmeladu, staklo....
Srpski agroekonomista profesor Miladin Ševarlić, kaže da Srbija nije ni pored toga što se od najvećeg dela roda pravi rakija, uspela da zaštiti šljivovicu pa su to onda uradili i drugi.
"Šljivovica je kvalitetnije piće od viskija. Država nije vodila računa o marketingu i zato nismo zaštititli naš brend. Jer, Srbija ima najveću zastupljenost "čačanske" u odnosu na ostale. Ali, nije napravljeno istraživanje kako bi se stvorio preparat koji bi oterao virus šarke pljive. Zbog toga, recimo, danas "požegače" ima samo u tragovima", kazao je Ševarlić.
Zbog toga što se najveći deo roda šljive prepeče, Srbija je primorana da uvozi šljive. Sveža šljiva se najviše uvozila iz Italije i ruske Federacije, a najveća količina sušene šljive uvezene su iz Makedonije i Italije. Prema podacima ministarstva poljoprivrede procenjuje se da autohtone rakijske sorte, čiji prinosi osciliraju i lošijeg su kvaliteta ploda, učestvuju sa polovinom u ukupnom broju stabala.
"U 2016. godini uvezena je mala količina šljive, oko 688 tona, što je za 34 odsto manje u odnosu na prethodnu godinu. Od ukupne količine uvezene šljive, oko 20 odsto je bila sušena. Veliki je broj starih, tradicionalnih, podignutih zasada, sa gustinom sadnje od oko 400 sadnica po hektaru i sa zastarelim sortimentom, čiji je prinos oko 3,3 tone po hektaru. U poslednjih nekoliko godina sve je više modernih zasada šljive, sa prinosom oko 14 tona po hektaru", kažu u Ministarstvu poljoprivrede.
Pakovanje suve šljive od 250 grama, inače, u pojedinim svetskim marketima košta i više od četiri evra pa je jasno da je reč o ekskluzivnom proizvodu koji može doneti dobru zaradu.
(Blic/N. Božović, P. Vujanac)
