Uz kralja Aleksandra I, Nikola Pašić bio je, svakako najpoštovaniji srpski političar kod ostalih južnoslovenskih naroda, cenjen zbog istorijskih zaluga za svoj narod i međunarodnu zajednicu u celoj Evorpi.
Kao student politehnikuma u Cirihu prišao je socijalistima i prihvatio ideje Svetozara Markovića, i njegovih ruskih uzora. Po povratku u Srbiju uređivao je socijalistički list "Oslobođenje", a 1878. izabran je u Narodnu skupštinu. Posle gušenja Timočke bune 1883. emigrirao je i u odsustvu je osuđen na smrt. Kralj Milan ga je kasnije pomilovao.
Odlučujuće je doprineo da Srbija 1888. dobije ustav koji je primorao Kralja Milana da se povuče. Ubrzo po abdikaciji kralja Milana u korist sina Aleksandra 1889. postao je predsednik skupštine, a 1891. predsednik vlade. Dominantnu političku poziciju u Srbiji učvrstio je posle dolaska na vlast kralja Petra I Karađorđevića 1903.
Vladu je vodio i od 1904. i potom još tri puta, a posle Prvog svetskog rata bio je tri puta i predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Uspešno se opirao nastojanjima Austro-Ugarske protiv Srbije, učestvovao je u stvaranju Balkanskog saveza uperenog protiv Turske i bio odani pristalica carske Rusije.
Uz kralja Aleksandra (tada regenta) predvodio je Srbiju u pobedonosnim balkanskim ratovima 1912. i 1913. i u Prvom Svetskom ratu od 1914. do 1918. Zastupao je Kraljevinu Srbiju 1919. na Versajskoj mirovnoj konferenciji i odlučno doprineo stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
ĆUTLJIV I ZATVOREN, ALI KAD KAŽE...
U službenim razgovorima, navode hroničari, malo je govorio, puštajući sagovornike da iznesu svoje utiske i argumente, raspoloženja i gledišta, ako bi došao da što više obaveštenja. Nikada se nije predavao prvim utiscima i saznanjima o važnim događajima. U Poslaničkom klubu ili Glavnom odboru stranke govorio je ili prvi ili poslednji.Najumnije glave tadašnje Srbije i Jugoslavije nisu ga volele, ali su do kraja njegovog života uvek stajale na raspolaganju mudrom državniku.
Pašić je bio ćutljiv i zatvoren čovek, oženjen u poznoj 45. godini Đurđinom Duković iz bogate srpske porodice u Trstu (poreklom iz Kotora), bio je otac troje dece, Radomira, Darinke i Pave, prema kojima je bio prilično popustljiv. U poslednjim godinama života Pašić je bio prilično tolerantan, posebno u korupcionaškim aferama sina Radomira, što mu je krnjilo ugled u narodu i umnožavalo protivnike oko kralja Aleksandra I. I sama Pašićeva smrt vezuje se za prekore kralja Aleksandra I u vezi sa sinom Radomirom u audijenciji 10. decembra 1926, koju je teško prihvatio.
Tom prilikom je kralj pod naletom besa rekao Pašiću da bi mu bilo bolje da objasni kriminalne poslove svoga sina. Pašića je ta izjava toliko uvredila da je on odmah napustio dvor. Uznemiren zbog te izjave kralja umro je istog dana.Pola sata nakon njegove smrti iz dvora je došla poruka sa kraljevim pismenim izvinjenjem zbog izgovorenih reči. Nažalost, stigla je prekasno.
Umro u svome domu na uglu Pozorišne i Jevremove ulice u Beogradu. Po svedočenjima savremenika, ostavio je za sobom 826.605 ondašnjih dinara (u vrednosti tadašnjih 16.000 dolara) na štednom računu u banci, namenivši novac za podizanje spomenika ruskom caru Nikolaju u Beogradu u znak zahvalnosti srpskog naroda.
ANEGDOTE O PAŠIĆU
Za lik i delo Nikole Pašića vezane su brojne anegdote i istinite i manje istinite priče. Srpsko nasleđe podseća na jednu vezanu za spor dva radikalska prvaka u kom je trebalo da presudi Pašić. On je primio prvoga, sasluša ga pažljivo, i kaže mu:
- U pravu ste, gospodine!
Primi drugoga, sasluša i njega pažljivo, pa mu kaže:
- U pravu ste, gospodine!
Sekretar koji je tu bio prisutan, ne izdrža:
- Ali, gospodine predsedniče, kako ste mogli jednom da kažete kako je u pravu, i drugom da kažete kako je u pravu? To nema smisla!
A Pašić, kažu, pogladio je bradu:
- Momče, i ti si u pravu!
Još jedna od anegdota kaže: Kada je pesnik Milan Rakić prvi put stupio u diplomatiju, primio ga je i Pašić rečima:
"Ovaj, ja sam čuo da ti pevaš pesme, ali u spoljnoj politici nema pevanje, nego ima sve da čuvaš u državnu tajnu, kao što devojka ima da čuva... ovaj... pre nego što se uda".
Nikola Pašić je, po svedočenju njegovih savremenika vodio jednostavan porodični život. Bio je umeren u svemu i veoma štedljiv, o čemu je ostalo svedočanstvo do danas. Pošto nije imao običaj da ostavlja bakšiš u kafani, kelner je jednom napomenuo:
"Gospodine Pašiću, Vaš sin Rade uvek ostavlja bakšiš". Na to je Pašić rekao: "Lako je njemu kad mu je otac Nikola Pašić".
I još jedna anegdota iz Niša - gde je Pašić primio nekog francuskog novinara, ispričavši mu stvari koje su "mirisale na evropski politički skandal" - kaže kako je, upitan, uzgred, za kraj, o ličnim i porodičnim stvarima, Baja, kako su ga u narodu zvali, mrtav hladan, rekao pogrešno ime svoje supruge. A na čuđenje prisutnih, kad su novinara ispratili, mirno objasnio:
"Pa, kad sutra izbije skandal, ja ću da kažem kako je štampa sve izmislila - evo, novinar ne zna ni kako mi se žena zove!", prenosi srpsko nasleđe pisanje lista "Balkan".
Bilo kako bilo i koliko god kontorverzno Pašićeve izjave danas zvučale, niko se na političkoj sceni nije održao tako dugo kao on - a malo koji političar se svojim zanatom bavio u tako komplikovanim vremenima, uz tako mnogo političkih neprijatelja i - sa tako malo javno izrečenih reči.
A njegova uzrečica: "Može da bidne, ne mora da znači", i dan-danas može se čuti u srpskim kafanama, kao svojevrsna interpretacija Ajnštajnovih teorija o relativitetu, primenjenih na svakodnevne stvari.
Nikola Pašić poslužio je i kao model Radoju Domanoviću, za jednu od najbrilijantnijih pripovedaka srpske književnosti - "Vođu", u kojoj narod ide za "mudrim" starcem koji ćuti, sve dok, popadali na dno ponora, ne otkriju da je vođa slep!
(Mondo)
