Naime, Evropski sud za ljudska prava presudio je u martu 2013. da Srbija mora da isplati Zorici Jovanović 10.000 evra odštete i da joj obezbedi sve informacije o njenom novorođenčetu koje je nestalo iz porodilišta u Ćupriji pre više od 30 godina. A njena muka nije jedina, samo je jedna od nekoliko stotina slučajeva nestanaka beba iz porodilišta u Srbiji...
Njenu sudbinu dele i Miljkovići iz Svilajnca, koji su pre 36 godina izgubili sina, jednog od tek rođenih blizanaca.
"Moj brat blizanac je živ, ukrali su ga", kaže Ivan Miljković (36) u potresnoj ispovesti. On je posvetio život potrazi za izgubljenim bratom i dan-danas čvrsto veruje da je njegov blizanac živ. Ivan je ubeđen da njegov brat Nenad nije umro nedugo posle porođaja majke Nadice 7. maja 1979, u Svilajncu.
Štaviše, Ivan kaže da zna da mu je brat živ, u kojoj je porodici odrastao i da ga je video u Beogradu, ali da pre svega želi pravdu za svoju porodicu i priznanje države da mu je brat bio ukraden i prodat.
Posted by Ivan Miljkovic on Saturday, October 17, 2015
Srećna vest pa šok za oca Živojina
Iako je njegovom ocu Živojinu tog dana bilo javljeno da mu je supruga rodila dva zdrava sina, već sutradan je doživeo šok kad mu je rečeno da mu je stariji blizanac umro, a da se mlađi bori za život na neonatologiji u Beogradu iako su obojica tamo prebačena navodno samo zbog male težine.
Posvetivši život starijoj ćerkici i preživelom sinu, 24 godine nisu razmišljali o drugačijoj mogućnosti sve do dana dok nisu čuli priče drugih porodica, ubeđenih da su im deca ukradena iz porodilišta... A onda je počela da se rađa sumnja za sumnjom...
Miljkovići su u jednoj od ispovesti još 2004. godine ispričali kako otac Živojin nije želeo da sina sahrani nekrštenog, pa je prijavio blizance, tražio od kuma da im da imena i krenuo put Beograda po telo mališana, ali mu je tamo lekar koji ga je dočekao rekao da mrtve bebe ne daju roditeljima već ih odmah kremiraju. Podsetimo, po zakonu je lekar morao da preda telo deteta i imao pravo da ga kremira samo ako roditelj odbije da ga preuzme. Ali ko je tada sumnjao u reč lekara koja je bila onoliko poštovana, a i da jeste ko je smeo da pita kad je život drugog deteta u rukama istih tih ljudi.
Posted by Ivan Miljkovic on Saturday, May 30, 2015
Međutim, decenijama kasnije čuvši priče drugih porodica o krađama dece iz porodilišta, u Miljkovićima se rodila sumnja pa su počeli da prikupljaju dokumentaciju. Većina papira bila je bez potpisa i pečata - potvrde o smrti nije bilo ni u bolnici, ni u opštini Savski venac, ni u Svilajncu, kao ni potvrde da su deca došla u Beograd na neonatologiju niti da je tu nastupila smrt jednog blizanca. Dete je izbrisano i u knjizi državljana tako što je blizančevo ime precrtano i upisano tuđe. Takođe, oba deteta su dobila isti JMBG, što je nemoguće.
Ivan kaže i da se u dokumentaciji koju poseduje javljaju čak tri datuma navodne smrti 8. 5. 1979, 2. 7. 1979. i 8. 7. 1979. i dodaje da je bio i na Novom groblju u Ruzveltovoj gde su mu potvrdili da u maju 1979. nijedno navodno umrlo nedonošče nije sahranjeno.
Koliko je Ivan životno posvećen potrazi za bratom, govori i njegov Fejsbuk profil na kojem je skoro svaki drugi post u vezi s potragama za bebama ukradenim iz srpskih porodilišta, ali i pričama sa srećnim krajem u kojima majke pronalaze izgubljenu decu posle 30-40 godina.
Sumnji je mnogo, ali jedino izvesno je da Ivan i njegova porodica nikada neće odustati. Jedino što njegova majka Nadica želi da jeste da njen oteti sin zna da nikada nije bio nevoljen ili ostavljen već ukraden od onih koji su ga najviše voleli i želeli.
(EPK/Alo/Svet Goran Jovanović)
