Zamoljen da komentariše stanje duha u nasem društvu, a na opasku da se sve pretvorilo u politiku i političarenje, te da konstruktivan dijalog gotovo ne postoji, Kostić primećuje da globalna konfuzija nije naša privilegija.
"Cela civilizacija u globalnoj je konfuziji, i to nije samo naša privilegija. Međutim, istorijski splet okolnosti, političkih prevara, svega što je ovaj narod prošao u poslednjih nekoliko decenija zapravo nas čini u toj konfuziji još ranjivijim, jer bez jasnih orijentira posegli smo za mitomanijama, mitologemama, samoponištavanjem i jednostavno smo postali društvo bez društva", navodi Kostić u razgovoru za Tanjug.
Ovde, kako kaže, nema javnosti, a mi smo svi "atomizirani pojedinci koji se negde bore za osnovnu egzistenciju na način koji im je dostupan".
"Nekoliko puta smo konstatovali da je u dužim periodima politika pojela život u Srbiji i da za nekakve male stvari gotovo da nema mesta", podseća Kostić, koji primećuje kako ljudi s čuđenjem komentarišu nečije zanimanje za muziku, poeziju, a iznosi i lični primer:
Dobio je, kaže, nedavno jedno pismo u kojem je optužen da se bavi umetnošću i naukom "dok kuća gori".
"Ja duboko verujem da kuća koja nema umetnost i nauku i treba da izgori, od nje nema velike koristi", njegov je odgovor, jer, kako kaže, nacionalna kuća o kojom govorimo, kuća države, morala bi da ima osećaj upravo za te stvari.
Pominje u prilog tome da je Čerčil, prema nekim izvorima, na početku Drugog svetskog rata smanjivao budžete za sva ministarstva sem za ministarstvo kulture, a na pitanje zašto to radi, sam je upitao - pa zašto se mi onda borimo?.
"U tom nekom kontekstu čini mi se da smo postali društvo latentnog neprijateljstva, a diskurs političkog govora je govor u kojem je dijalog i polemika razgovor u kome se onaj ko je vaš protivnik mora smazati, poniziti, uništiti, zgaziti, povrediti...", primećuje Kostić.
Smatra zato da bi, ako je "baš ta srpska čarobna polemika u pitanju" trebalo možda pronaći njegove porodične mane - "decu koja možda negde ne uče kako treba ili ne rade ono što bi se od njih očekivalo, ideološke potke njegovih protivnika...
Navodi u tom smislu primer njegovog prijatelja koji je nedavno, iznenađen ljubaznošću majstora, prodavca, konobara, postao oprezan i sam sebe upitao "o čemu se ovde radi?".
O čemu se ovde radi?
Odgovor na to "o čemu se ovde radi" Kostić vidi u činjenici da smo toliko atomizirali društvo da onaj s kojim razgovaramo po pravilu je "onaj drugi".
"Podelili smo se po partijama, podelili smo se na mlade i stare, podeili smo se na Beograd i provinciju, na Zvezdu i Partizan...I jedino što radimo je da trošimo neiscrpno energiju u tim podelama, a kada se pogleda mi smo svi u jednom istom kara-kazanu", konstatuje.
Zato i veruje da je jedan od prvih koraka pokušaj da se na nekim prostorima zapravo obezbedi mogućnost razgovora - dijaloga.
"Ja sam duboko ubeđen da se Srbija može voleti na različte načine, a da ti načini ne moraju biti identični. Insistiranje na sabornosti onog tipa koje se ponekad pogrešno shvata je praktično ideja jedne knjige, mi tu sabornost moramo da definišemo kroz različita mišljenja, kroz individualna pregnuća", uveren je Kostić.
U tome i vidi ulogu Akademije i to sa dva nivoa.
"Jedan je nivo obezbeđivanja prostora da ljudi koji nisu nužno istomišljenici razgovaraju o različitim stvarima i to je SANU u proteklih godinu dana, primećeno ili neprimećeno, pokušala da uradi", navodi Kostić.
Neki su se pokušaji, dodaje, izrodili u male konflikte, ali kaže da se ipak diskutovalo na razne teme - o nauci, poštenju u akademskom prostoru, odnosu nauke i privrede, o kulturi, bilo je niz aktivnosti, a Akademija, prema njegovim rečima, namerava da u tom pravcu nastavi.
Za jesen predsednik SANU najavljuje jednu veliku konfernciju o kulturi u Srbiji, kao obliku očuvanja državnog i nacionalnog identiteta i integriteta, ali ne, kako objašnjava, sa spekta samo čuvanja baštine, nego i aktuelnih umetničkih vrednosti - kako ih prepoznajemo, kako ih cenimo...
Druga linija na kojoj će Akademija insistirati, navodi Kostić, je linija profesionalnosti - ovo stoga što, kako kaže, duboko veruje da je ubistvo jednog društva onda kad se uništi njegova profesionalnost, bilo kroz partokratsko zapošljavanje ili neadekvatno dovođenje nekompetentnih ljudi na različita mesta.
Nekompetentnost opasnija od korupcije
Zato i smatra da je u našem društvu nekompetentnost mnogo veća opasnost od korupcije.
"U tom smislu želim da pokažemo ovim mladim ljudima da je ovde i sada kao što je to bilo ovde i nekada, i kao što se nadam da će biti ovde i sutra, moguće da se neka vrsta kreativnosti uspostavi i u umetnosti i u nauci", navodi Kostić i objašnjava da SANU to radi tako što je uvela niz ciklusa predavanja, ali specifičnih - u smislu da, recimo dovedu ljude, astronome, kakvih u Beogradu ima nekoliko grupa, "zanesenjaka koji su nam doneli nešto malo istine na tacni", ali za koje ljudi ne znaju, ili znaju više u svetu nego ovde.
"Da ne govorim o genetici, gde postoje ljudi koje takođe mnogo više prepoznaju tajmo nego ovde. Napravili smo nešto što se zove master klas, zovemo ljude koji su nešto uradili, Hajdina, Lojanicu, Dragoslava Mihajlovića, koji pričaju o tome šta su uradili, šta nisu uspeli da urade, koji su im bili uzori, koje su im pobede, koji porazi i zašto su ostali", navodi Kostić i pojašnjava dalje:
"Jer ovaj prostor ne sme u budućnosti biti prostor dostojanstvenih prenzionera koji će se čuditi gde su nam otišla deca. Mi moramo taj prostor da napravimo, i to pokušavamo, da budem potpuno iskren, s manje ili vise uspeha, što se tiče SANU".
Na opasku da smo zaboravili da vodimo dijalog, bar onaj konstruktivni, Kostić kaže da je to apsolutno tačno i to na mnogo nivoa, jer, kako kaže, "taj se diskurs iz politike toksično izlio na komunikaciju vršnjaka, na kafanske razgovore, na razgovorem među prijateljima u kancelariji i to je stalna vrsta polemike".
Koja replika među kolegama
Prepričava da je nedavno u raspravi na klinici na kojoj radi u toku diskusije jedan kolega zatražio repliku, a da je njegov komentar na to bio:
"Kakva replika, koja replika među kolegama'".
Uveren je baš zbog toga da negde moramo da artikulisemo samopoštovanje, koje smo, tvrdi, potpuno izgubili i ono se kreće od mitomanija i potpunog negiranja tipa mi smo nule, mi smo ništa, mi smo etnički kraj što, smatra, nije tačno, pa do toga da naučimo, što je strašno teška dispciplina, da slušamo kad govorimo.
Zato i kaže da je beskrajno zahvalan kad sretne čoveka koji je u stanju "da sluša ono što govorim i da vidim da to obrađuje bez obzira da li će prihvatiti ili ne".
