Kralj Petar Drugi Karađorđević je u aprilu 1941. godine pobegao iz zemlje i poneo narodno zlato - jedan od najčešće korišćenih argumenata u proteklih 75 godina protiv kraljevske porodice. Polazeći od teze, decenijama korišćene u postkomunističkoj istoriografiji, Dušan Babac i Aleksandar Ognjević u knjizi "Tajne kraljevskog blaga" demaskiraju ovaj višedecenijski mit otkrivajući da je sudbina zlata i kraljevskih dragocenosti bila potpuno drugačija.
Posle više godina istraživanja domaćih i stranih arhiva, autori su pronašli koliko su zapravo zlata kralj i vlada poneli tokom evakuacije, kakva je bila sudbina dragocenosti skrivenih u manastiru Ostrog, kakva je bila uloga Nemaca, Italijana, Amerikanaca, Ozne i Udbe u raznošenju blaga, kao i šta se dogodilo sa izuzetno vrednim umetničkim delima i svetinjama u vlasništvu kraljevske porodice, navode Večernje novosti.
- Kralj Petar nije ukrao narodno zlato i nije živeo bogato u emigraciji. Jedan gram zlata on nije razmenio! Ovu priču su sistematski posleratnih godina proturali protivnici monarhije i, kao mantru, preneli je na svoje potomke - govori nam Dušan Babac.
- Kraljevina Jugoslavija dočekala je Drugi svetski rat sa stabilnim rezervama i neposredno pre ratnih sukoba planski je nastojala da sačuva novac i zlato i skloni ih na sigurno. Ipak, tokom povlačenja prema Crnoj Gori morala je da spali velike emisije novčanica, kako novac ne bi došao u ruke okupatora. I to je bila jedinstvena mera u istoriji monetarne politike jedne države.
Autori knjige tvrde da je sve ono što nije uspeo da ponese kralj ili drugi članovi kraljevske porodice prilikom evakuacije, u ratnim i poratnim godinama, do današnjeg dana, bilo predmet okupatorske, a zatim organizovane državne pljačke i otimačine.
Između korica knjige "Tajna kraljevskog blaga" nalazi se mnogo široj javnosti nepoznatih podataka, koji bacaju novo svetlo na istorijske događaje.
- Od 204 sanduka zlata filijale Narodne banke u Užicu, Italijani su u aprilu i maju 1941. zaplenili 179 sa 8.393 kilograma čistog zlata - navodi Babac. - Od preostalih 25 sanduka, Nemci su u manastiru Ostrog uzeli četiri, osam je ponela vlada, pet generalitet, jedan je u ukraden, a pet je otela Ozna posle rata. Posle kapitulacije Italije, Nemci su zaplenili i jugoslovensko zlato koje je bilo kod njih. Američke trupe su ga u maju 1945. pronašle i oduzele i posle Londonskog sporazuma vraćeno je Italiji, koja je vratila Jugoslaviji celokupno zaplenjeno zlato na osnovu Ugovora o miru.
Posle analize podataka do kojih su došli, autori knjige, koju je objavio "Evro buk", tvrde da je Jugoslaviji posle rata vraćeno najviše zlata, u odnosu na sve druge zemlje u Evropi.
- Italija je vratila 8.393 kilograma, od Nemačke je dobijeno 2.172,87, tako da je Narodna banka restituisala 10.526,87 kilograma monetarnog zlata - govore autori.
- Ako se izuzme zlato u Londonskoj banci, oko 11.000 kilograma, kao i ono koje je NBJ prodala za devize, oko 20.000, Jugoslavija je kod Federalnih rezervi u Njujorku imala 41.666 kilograma čistog zlata. Ali posle oslobođenja, iz Njujorka nije vraćeno sve zlato.
Autori "Tajni kraljevskog blaga" otkrivaju da su Amerikanci uslovili vraćanje zlata plaćanjem obeštećenja za nacionalizovanu američku imovinu u Jugoslaviji.
- Iako je socijalistička Jugoslavija postigla sporazume sa mnogim zemljama o obeštećenju za nacionalizovanu imovinu njihovih državljana u Jugoslaviji, otplatom u višegodišnjim ratama, SAD su zahtevale da se plati njihova enormna procena nacionalizovane imvine Amerikanaca. Ona je višestruko prelazila procenu socijalističke vlasti i iznosila je 15.649,22 kilograma - objašnjava Babac. - Ostatak od 26 hiljada kilograma transportovan je delom u Švajcarsku, delom u trezor NBJ.
Vlade u izbeglištvu generala Simovića, Slobodana Jovanovića, Miloša Trifunovića, Božidara Purića i Ivana Šubašića, prema podacima do kojih su došli Ognjević i Babac, potrošile su oko 28 miliona dolara. Od tog novca, kralj Petar je tokom rata dobijao godišnju apanažu od 30.000 funti, kraljica Marija 43.680, a kraljevići Tomislav i Andrej po 12.000 funti.
U nestanak zlata umešan i Stepinac
Uviđajući opasnost po zemlju, državni vrh je još 1939. godine odlučio da se jedan deo zlatnih poluga Narodne banke prenese na čuvanje u inostranstvo. Smatrali su da će tamo biti sigurnije. Već u maju iste godine veći deo zlatnih rezervi prebačen je u Englesku, odakle je jedan deo posle početka rata prebačen u SAD. Narodna banka organizovala je još dva transporta - iz Švajcarske, preko Atine, u Njujork je upućeno još 14.168,16, tako da je Narodna banka kod Federalnih rezervi u SAD, uoči šestoaprilskog bombardovanja Beograda, imala 47.851,67 kilograma čistog zlata. U trezorima u zemlji ostalo je 10.701,11 kilograma zlata.
- Prema planu Generalštaba Jugoslovenske kraljevske vojske, napravljen je i plan povlačenja Narodne banke, sa novcem, zlatnom rezervom i ostalim dragocenostima - objašnjava Babac. - Nekoliko dana pre napada izdata je naredba da se zlatne rezerve i druge dragocenosti pošalju filijalama u Užicu i Sarajevu. Zlato koje je bilo u Sarajevu, 1.174 kilograma, zaplenile su ustaše, koje su stigle pre službenika Narodne banke. Ustaše su prigrabile i zlato iz zagrebačke filijale, oko 3.000 kilograma u šipkama i ostale dragocenosti.Među tim dragocenostima bili su razni predmeti od zlata, nakit, pribor za jelo, ukrasi, koje su Nemci i njihovi pomagači zaplenili od Jevreja i ostalih građana. Deo tih dragocenosti je istopljen i od tako dobijenog zlata izrađeni su zlatnici sa likom Ante Pavelića. Ne zna se koliko je takvih zlatnika urađeno, ali je poznato da je jedan vredeo 500 zlatnih kuna!
- Osećajući da će NDH propasti, ustaške vlasti su zaplenjeno zlato i predmete prebacili preko granice - pišu autori "Tajni kraljevskog blaga". - Neposredno posle oslobođenja, Komisija za utvrđivanje ratne štete, na osnovu sačuvanih knjiga Hrvatske narodne banke, napravila je popis zlatnog novca koji su ustaše odnele, međutim, prema onome što smo pronašli u materijalima o njihovom bekstvu, moralo ga je biti više nego što je zvanično ustanovljeno.
Prilikom bekstva, ustaše su, navode autori, odnele sve što su i koliko su mogli. O sudbini tog zlata i novca kolala su različita nagađanja, pa i da je završilo u Vatikanu. Međutim, prebacivanje zlata u Austriju i njegova raspodela izazvala je sumnjičenja i sukobe među učesnicima tog poduhvata, što je omogućilo da se rasvetli stvarna sudbina "hrvatskog zlata".
- Arhivska građa je omogućila pouzdanu rekonstrukciju burnih događaja oko zlata NDH iznesenog u izbeglištvo - objašnjava Ognjević. - Utvrđeno je da ništa nije ostavljeno u Vatikanskoj banci. Zlato, dragulji i novac, zakopani u Austriji, dospeli su u ruke nekolicine ustaških emigranata, koji su ih trošili kako su hteli. Jedino je vredna filatelistička zbirka Ravnateljstva pošta u Zagrebu, završila u rukama stranaca.
Autori "Tajni kraljevskog blaga" tvrde da su Alojzije Stepinac i drugi katolički sveštenici, kao i franjevci, učestvovali u skrivanju opljačkanog zlata. Ubrzo po ulasku oslobodilačke vojske u Zagreb, počele su da pristižu prve informacije šta je ostalo od dragocenosti iza ustaša i gde se one nalaze. Saznalo se da se na Kapitolu nalaze razne stvari interesantne za novu vlast, a da one nisu mogle biti tu bez znanja Alojzija Stepinca.
- Tamo su bili sakriveni i lični predmeti žrtava ustaških zločina. Ovakvi dokazi o postupanju Alojzija Stepinca, ali i velikog dela vrha Katoličke crkve otvaraju danas mnoga pitanja - kaže Babac. - Posebno ono o opravdanosti njegove rehabilitacije.
Famozni sef 555
Pod izgovorom brige za kulturno-istorijsko nasleđe, država je otimala privatnu imovinu Karađorđevića - tvrde Babac i Ognjević. - Najveći deo tog blaga danas se nalazi u muzejima ili u famoznom sefu 555 Narodne banke Srbije.- Činjenica je da se članovi kraljevske porodice nisu pokazali kao naročito dobri čuvari sopstvenog nasleđa, već su u godinama egzila i nemaštine bili prinuđeni da rasprodaju gotovo sve što su imali - ističe Babac.
Kraljica Marija pred kraj života rasprodavala dragocenosti
- Kada je u Jugoslaviji ukinuto monarhističko uređenje, Petar Drugi je sa celom dinastijom lišen svih prava. Prvih godina posle gubitka krune živeo je od 40.000 funti koje je dobio od svoje vlade i 30.000 svoje ušteđevine. Kada su ova finansijska sredstva iscrpljena, kralj je početkom pedesetih godina počeo da prodaje porodične dragocenosti, koje je uspeo da iznese iz zemlje - kaže Babac. - Da bi preživeo teške godine u egzilu, kralj Petar Drugi je prodavao porodične dragocenosti, uglavnom nakit koji je poneo. Među ovim dragocenostima bila je i skupocena ruska dijadema njegove majke, ukrašena velikim smaragdima, koju je izradio poznati ruski carski juvelir Bolin. Rasprodaju porodičnog nakita kraljica Marija nikako nije mogla da oprosti svom sinu, što je jedan od razloga zbog koga ga je isključila iz testamenta - kaže Dušan Babac. - Ona je, međutim, i sama pred smrt rasprodala svoj lični nakit.
