Ali sve su duboko verovale u ideju komunizma i zbog nje su stradale dostojanstveno. Njihova mesta u srcima „drugova“ zauzele su balerine i glumice, u otetim vilama i stanovima. Drugovi su razvili ukus i preneli ga potomstvu. Ipak, crvene devojke još uvek golicaju maštu* * *Ako malo podigne glavu, Zdenka može da vidi stubove Belog dvora. U njega davno ne ulazi onaj ko je izabrao ovo mesto da je sahrani. Leži sama na travnatoj uzvišici do koje se stigne preko mahovinom obraslih klizavih stepenika i da nije stare, jedva čitljive nadgrobne ploče, posetilac bi pomislio da je to sveži grob. Sivi mermer i bela rizla pokrivaju devojku koja je imala 25 godina kada je umrla, ratnu sekretaricu Josipa Broza i njegovu najveću ljubav. Rođena 1921, umrla 1946. Ovde leže ten boje slonovače, tamne bademaste oči i crna valovita kosa koji su krenuli iz Požarevca, pratili Maršala kroz sve ofanzive i zarobili njegovo srce, onoliko koliko ga je imao.Stavljam crvenu ružu na belu rizlu. Nije prikladno da se prekrstim, niti da sednem na ivicu groba. Oko mene su ljudi iz dvorskog protokola koji su me doveli, foto-reporterka, majušna svita koja je svedok da se usamljeni grob pristojno održava otkad se prestolonaslednik Aleksandar Drugi Karađorđević vratio u Srbiju.„Niti je u prirodi, niti je u tradiciji srpskog naroda da se bori s mrtvima. Gospođica Davorjanka Paunović sahranjena je u neposrednoj blizini Belog dvora 1946. godine i ostaće tu, osim ako neko od njenih rođaka ne bude tražio da se njeni posmrtni ostaci presele. Drago mi je što mi štitimo ovaj grob. Zakon praštanja nam je dao naš Tvorac. Neka Zdenka počiva u miru“, rekao je.Kako divno rečeno.Gledam u spomenik na kome je „Zdenka“ napisano krupnim slovima.Dobro, budi Zdenka ako je njemu bilo milije, mislim u sebi. Ti, hirovita, prgava, sujetna, hrabra, pametna lepotice. Preko pola veka te znam, čitam i slušam o tebi, a bila si mi uvek samo devojka iz mog kraja. E, moja Davorjanka, da mi je neko onog davnog popodneva, kada smo išle u posetu tvojoj majci, rekao da ću da budem ovoliko tužna na grobu jedne partizanke, svašta bih mu rekla, bezobrazno, kao što bi i ti. Ali tog popodneva mogla si da mi budeš baka, a danas možeš da mi budeš kći. Sada te razumem.CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
