icon-closeicon-commentsicon-downicon-galleryicon-homeicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-yticon-totopicon_react

Najnovije vesti

Ovo morate da pročitate

TEKST O KOME PRIČA CEO BALKAN: Političarima je sve sasuo u lice i objasnio zašto ljudi beže odavde!

Društvo 16.05.2017. 23:04h

BEOGRAD - Tekst sarajevskog novinara i pisca Izeta Perviza, objavljen na portalu Al Džazira Balkans, izazvao je veliku pažnju u celom regionu. U njemu je slikovitu opisao stanje u regionu i očaj njegovih stanovnika i prave razloge zbog kojih glavom bez obzira beže s ovih prostora.

Kurir prenosi ovaj tekst uz neznatna skraćenja:

 

Onaj koji odlazi ostvalja nešto iza sebe, nešto što će ga zvati da se jednog dana vrati. Šezdesetih su kod kuće ostavljali porodice i gradili kuće. I eno ih, sada se vraćaju da penzije potroše ovde. Celi život sanjarili su kako će svoje poslednje godine provesti uz porodicu. Ali jok. Njihova deca su u međuvremenu pobegla iz ove zemlje, njihovi unuci više ne govore maternji jezik.

 

Onaj koji beži ne ostavlja iza sebe ništa što će ga progoniti po belom svijetu i terati da se jednog dana vrati. Sa Balkana danas se ježi glavom bez obzira. Oni vode supruge, one vuku muževe, skupa otimaju djecu iz škola, istresaju kolevke, čupaju sve iz korena, besomučno.

 

I ne beži se iz zemlje samo zbog nezaposlenosti. Sve više je onih koji prvo daju otkaz, a onda beži. Eto, nedavno nam je direktor jednog mlina na severu BiH pričao kako je njegovom tehnologu, koji ima platu u visini dve prosječne, ostalo još nekoliko dana do raskida ugovora. Ode čovek u Njemačku, a nasleđeno imanje sa kućom dao je na doboš i prodaće ga u bescenje.

 

Evo, pišu mediji da je iz uspješne kompanije ZAH iz Bosanske Krupe prošle godine nekoliko radnika otišlo u Evropsku uniju. I iz bihaćkog preduzeća „Č. J.“, kažu mediji, isto odlaze ljudi. Nedavno mi rođak reče da je njegov prijatelj napustio dobro uhlebljenje u jednoj državnoj instituciji i otišao preko granice. Sa Balkana se više ne odlazi trbuhom za kruhom, odavde se sad beži glavom bez obzira. Beži se iz Osijeka i Varaždina, iz Kikinde i Novog Pazara, iz Nikšića i Bijelog Polja, iz Peći i Prištine, iz Kumanova i Velesa, iz Livna i Zvornika, odasvud.

 

Beži se žestoko. Beži se od pogane vlasti, od lažljivaca po parlamentima, od obijača budžetskih trezora, od potkupljivih sudija, od korumpiranih doktora, od advokatskih derikoža, od namještatelja tendera, od profesionalnih zapošljivača, od besprizornih državnih službenika, od prodanih novinara, od lažnih pisaca, od „preduzetnih“ političkih partija, od narcisoidne akademske zajednice, od licemernih profesora, od političkih lupeža, od neiskrenih popova i snishodljivih hodža, od tri predsednika, od 12 premijera, od 150 ministara, od 600 savetnika i od hiljadu poslanika i odbornika, od dodika, izetbegovića, čovića, ivanića, radončića, vučića, šešelja, grabar-kitarovića, plenkovića, đukanovića, ivanova, zukorlića, tačija, i od svih koji su čovjekovu domovinu pretvorili u ćumez u kojem se kokodače od zore do sumraka, i od sumraka do praskozorja, bez prestanka, neprekidno, desetljećima.

 

Pobegoše ljudi, gospodo od vlasti. Džaba vam sva priča. Nikog ne ostavljaju iza sebe. Ko još nije okružen grandioznim kućama, viletinama, koje preko cele godine zjape prazne? Stanuju u njima baba-memla i deda-ustajalost i mati-promaja i otac-muk i sestra-praznina i tetka-gorčina i brat-razočarenje i stric-izdanost i ujna-strava i tetak-duh i deset, uvrh glave dvadeset dana u godini začandrka u njima smijeh i zanjiše se život, a onda opet nastupi 345 dana čamotinje.

 

Foto: Shutterstock

 

Gospoda od banketa zadnjih godina sigurno nisu obišla škole svojih djetinjstava. Evo, u područnoj četverogodišnjoj školi krajem sedamdesetih, kada je u nju išao potpisnik ovog teksta u kojem se upravo davite, svaki razred je brojao po dva odeljenja sa po više od trideset učenika. Danas jedva da se sastavi po jedno odeljenje od 15 đaka. Broj upisanih na početku školske godine obavezno na kraju bude manji barem za jedno đače.

 

Ali treba i vlast katkad razumeti. Ta, koja to vlast ne bi bila zadovoljna da se u njenoj zemlji troši novac zarađen u drugim državama? Koliko li se samo deviza slije sa svih strana svijeta, koliko penzija dođe u eurima iz Francuske, Austrije, Švicarske, Njemačke, i koliko se to izgradi kuća od materijala iz domaćih preduzeća i domicilnom radnom snagom? Dijaspora plaća socijalni mir. Zašto bi onda vlast imala nešto protiv bežanije? Ta, to su budući finansijeri društvenog ravnodušja.

 

Ali, nešto se zaboravilo. Ovi što beže ne ostavljaju iza sebe nikog kome će slati devize. Oni ne prave kuće. Ne! Oni na one nasleđene vešaju table sa natpisima: „Na prodaju!“, „For sale“, a sve češće oglašavaju na arapskom. Njihova deca ne govore maternji jezik, domovinom ne smatraju onu državu u kojoj su rođeni njihovi očevi, već onu koja ih je prigrlila, dala im solidne dječije doplatke, omogućila dobre škole, značajne stipendije i ponudila im posao u struci i priliku da se dokažu. Od njih nijedan balkanski premijer, ni svih 12 bosanskih skupa, nikakve koristi neće vidjeti, oni će zasigurno imati pametnijeg posla od zašivanja zakrpa po vrećama balkanskih budžeta.

 

Pratite Kurir na VIBERU:
http://chats.viber.com/kurir

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...