Jedanaest metara imala je najduža ajkula sa kojom se susreo pod vodom. On četiri meseca godišnje provede u Indijskom okeanu. Pedeset metara duga je specijalna jahta kojom sa još troje kolega i tridesetak turista plovi morem i roni sa pustolovima željnih susreta sa ajkulama. Dubina do koje se spušta je od 5 do čak 50 metara!
Ovo su tek neke od brojki koje prate uzbudljiv život Beograđanina Vladimira Martinovića (36), diplomiranog arheologa po obrazovanju, a instruktora ronjenja po zanimanju. Mnogo je vremena proveo sa ajkulama na više kontinenata, toliko da su susreti oči u oči sa ovim ribama grabljivicama postali svakodnevica, pa o njima priča kao o kućnim ljubimcima.
Tigar ajkule su mu plivale oko nogu, a u dubokom plavetnilu sreo se i sa opasnim bul ajkulama. Podvodni svet istraživao je na Bahamima, u Crvenom moru, u Indijskom okeanu, u Koralnom moru i u Južnom Pacifiku. Osim ajkula, kao simpatične žitelje podvodnog sveta ističe i mante, odnosno velike raže.
– Kao i druge divlje životinje, ajkule imaju svoje momente kada love i kada uživaju. Ljubopitljive su, hoće sve da vide, da priđu, ne kažem da su bezopasne. To su velike životinje, ali spektar njihovog stvarnog delovanja vrlo je uzak i ograničen. One love noću, u suton sunca kao i u zoru, i to na određenim mestima – priča mi Vladimir.
Ovu sezonu proveo je u maldivskom arhipelagu, kako kaže, „jureći“ za čekićarama, svilenim i nurse ajkulama.
Ronjenje u plavom, kako ronioci nazivaju ovu avanturu, počinje zaronom na pučini. Ajkule se, prema Vladimirovim rečima, plaše ljudi. Pitam ga otkud onda toliki strah od ovih životinja i zašto svi odmah mislimo da će nas pojesti?
– Svi smo mnogo gledali holivudske filmove, pa se plašimo ajkula. Naravno, uvek važi ona stara poslovica „da ne treba čačkati mečku“. Ali, u najvećem broju slučajeva one beže od nas.
Karijeru ronioca počeo je sa 16 godina. Kao sveži brucoš arheologije želeo je da zaradi novac i na nagovor svog sadašnjeg kuma Dejana, tada već iskusnog instruktora ronjenja, rešio da se oproba u toj profesiji. Prethodno je osam godina proveo u vodi trenirajući vaterpolo.
Prvi zaron imao je na tašmajdanskom bazenu, položio je kurs i, paralelno sa studijama, počeo da radi u Crnoj Gori. Vladimir je prošao i kurs hranjenja i uspavljivanja ajkula i to je za njega bio najemotivniji momenat u karijeri. To iskustvo za sada ima svega 300 ljudi na planeti.
Međunarodno priznati kurs za instruktora ronjenja savladao je u Egiptu i tamo ostao da radi. Karijeru ronioca klesao je i u Barseloni, na Maldivima (oni su mu kao druga kuća), Azorskim ostrvima, Kanarskim ostrvima, Kambodži, ali i na Fidžiju i Tongi, sa privatnim klijentom iz Rusije za kojeg je radio, a postavlja se i pitanje kada je stigao da se oženi?
– Najdalje što sam mogao da odem od Beograda bio je arhipelag Tonga. Spavao sam u hotelu sa jednim bungalovom, a čiji su vlasnici članovi španske porodice koji su pobegli iz Baskije i prešli Pacifik na brodu od pet metara. Muž svira gitaru, žena pleše flamenko, jedu se tapasi, a koza igra nasred restorana. Ko želi zabavu može da juri grbave kitove. Posle toga rekao sam sebi: „Stigao sam na kraj sveta, sad mogu da se ženim“ – šali se Vladimir i kaže da njegova supruga ne voli da roni niti da zna kada je on pod vodom.
– Zbog čega volim ronjenje? Na prvom mestu je adrenalin, ali i beg u jedan drugačiji svet. Ribe vole jaku struju i ako želite da ih vidite morate tome da se prilagodite i uđete u struju. Ja sam to naučio i uživam. Često imam utisak da želim da postanem što više kao nalik ribi koja se odlično snalazi dok je struja nosi. Što ste mirniji i što ste se više stopili sa prirodom, ribe, odnosno ajkule pre će vam prići. Dešavalo se da pod morem turiste uhvati strah, ali ja sada, posle 12 godina iskustva i te kako mogu da prepoznam kritične situacije i da vidim ko se ne oseća najbolje – kaže Vladimir za Priče sa dušom.
