„I dalje ne znam koji je razlog za šamare i pesnice koje sam dobila. Nije mi jasno šta sam im skrivila i zbog čega im toliko smetam.“
Ovim rečima je svoju ispovest juče započela B. N. (15) iz Tuleža, učenica prve godine Tehničke škole u Aranđelovcu, koju su 13. oktobra brutalno pretukle dve devojčice iz odeljenja.
Uznemirujuće scene šamaranja videla je cela Srbija, ali tek mesec dana nakon incidenta, kada je snimak postavljen na internet.
Nesrećnu devojčicu smo juče posetili i zatekli je kako u porodičnom domaćinstvu vredno pomaže roditeljima u dvorištu, brinući se o živini, ovcama i jagnjetu. Već na prvi pogled se vidi da je vredna, vaspitana i vedra devojčica.
Nemoć
- Tog dana, između petog i šestog časa, sedela sam u svojoj klupi. Ja uvek sedim na svom mestu i nigde ne idem van učionice. Odjednom su se pojavile njih dve i počele da se deru i da me šamaraju. Iznenadile su me! Nisam očekivala i nisam bila ni svesna šta se dešava. Udarale su me i ne pamtim te trenutke. Ne znam kako niko od profesora nije video i čuo šta se dešava. Ni ja sama nikome ništa nisam rekla. Nisam se ni branila, samo sam sedela i ćutala. Ne znam... Onda je ušla profesorka i imali smo čas veronauke - priča B. N.
Posle toga, kako kaže, svi su se ponašali kao da se ništa nije desilo, i učenici i profesori. Možda i jeste drugima tako delovalo, ali ne i njoj. Šamari prođu, ali poniženje i emotivna bol ostaju. Ipak, ona se drži hrabro.
Izvinjenje
- Nastavila sam da idem normalno u školu. I dalje volim da idem i imam jednu odličnu drugaricu. Ove što su me tukle me ne zanimaju, ne pričamo više. Jedna od njih mi se u četvrtak izvinila. Ja sam samo rekla: „Prihvatam izvinjenje“, ali to nije to. Mi nismo drugarice i ne znam da li je ona to uradila iskreno ili samo onako - kaže devojčica. Iako je snimak na kom je maltretirana već nekoliko dana u centru medijskih dešavanja i trebalo bi da su svi svesni kolika joj je nepravda učinjena, ona tvrdi da joj od vršnjaka iz drugih odeljenja niko nije prišao i pružio joj podršku.
- Pa ne, ko da mi priđe, šta da mi kažu? Niko mi se nije obratio, ali bez obzira na to šta se sve dešavalo, ja idem dalje - kaže ona.
U školi se priča da je jedna od nasilnica sa snimka više puta imala agresivne ispade i da je čak prebila svog dečka kada su raskinuli.
Roditelji pretučene devojčice Jelena i Zoran Nikolić ne odustaju od tužbe protiv roditelja dveju nasilnica, kao i svih koji su učestvovali u snimanju i tuči.
- Da, sve ćemo ih tužiti. Ovo više ne sme da se ponavlja. Ne samo našem detetu nego nikome. Svako dete svoju kulturu ili nekulturu donosi iz kuće, pa tako i naše. I dok ne budem siguran da će u školi biti bezbedna, neće ni ići. U ponedeljak ćemo se javiti razrednom, a onda ćemo da odemo na razgovor kod psihologa. Videćemo šta će biti dalje. Javila mi se majka Alekse, dečaka koji se ubio zbog nasilja u školi, pružila mi je podršku i ponudila pomoć, zahvalan sam joj. Vidite li šta se sve dešava i kako deca prolaze! Ja hoću da učinim sve da sačuvam svoje dete - odsečan je Zoran Nikolić.
Zastrašujuće pretnje
DABOGDA TE SILOVALI NASRED ULICE!
Samo dva dana pre nego što je B. N. išamarana i snimljena, stigla joj je jeziva poruka na mobilni telefon, sa strašnim pretnjama. Devojčica ne zna ni ko ju je poslao, ni zbog čega. U pretećoj poruci punoj vulgarnosti i gramatičkih grešaka piše:
„Kako te nije sramota da izbacuješ tuđe slike na Fejsbuk!? Sram te bilo, kurvo mala. Tuležanka se naložila na celo odeljenje, a ne zna da obriše slinice, pa mora da ide kod pedagoga i direktora da prijavi. Sramota. Da bog da te silovali na sred ulice, da ne znaš gde se nalaziš, pi*ka ti materina kurvinska“.
Primljeno 11. 10. 2017.
Kako dalje
ŽELELA BIH DA BUDEM POSLASTIČAR!
Na pitanje šta bi želela da se desi i kakvu sankciju očekuje za dve nasilnice, B. N. kaže da ne bi volela da i dalje budu u istom odeljenju.
- One me ne zanimaju. Nikad više ne možemo da se družimo, ni da razgovaramo posle ovoga. Volela bih da ne moram ni da ih srećem. Meni je bilo žao što sam morala da upišem taj smer za industrijskog mehaničara, želja mi je bila da pohađam smer za poslastičara, ali nisam imala dovoljno bodova. Sada bih volela da se situacija rasplete tako da mogu da pređem na taj smer, volim da pravim kolače - kaže devojčica, a njeni roditelji se slažu s tom idejom i veruju da bi lakše našla posao.
REAGOVANJA
dr Zoran Milivojević Direktori se plaše javnosti i ministarstva
Škole zataškavaju slučajeve nasilja iz nekoliko razloga. Direktori se plaše javnosti, medija i ministarstva, a zbog nestabilnosti svoje pozicije i javnog skandala. Stičem utisak da u mnogim školama tom problemu pristupaju formalno, formiraju nekakve timove, drže se protokola, više da ne bi bili krivi ako nastane incident nego da bi zaista rešili problem.
Sanda Rašković Ivić Nasilje u udarnim terminima
Opšta atmosfera u društvu je takva da mladi ljudi zaključuju da će, što budu bezobrazniji, drčniji i silovitiji, biti značajniji u društvu. Nažalost, rijaliti programi su krivi za sve više nasilja među decom, jer ona usvajaju obrazac ponašanja prisutan u tim programima. Situacija u društvu je takva da su glavne teme rijaliti „Parovi“ i „Farma“, u kojima se ljudi tuku, gde ulaze kriminalci kao glavni junaci, a takav način ponašanja deca gledaju u udarnim terminima televizije.
Jelena Karleuša na svom Fejsbuk profilu napisala pismo deci
ČUPALI SU ME, ŠUTIRALI I PLJUVALI!
Bila sam izuzetno visoka devojčica u osnovnoj školi, delovala sam starije, tako da sam bila stalno na meti dece iz starijih razreda. Uglavnom agresivnih dečaka. Mene su šutirali i čupali za dugu kosu, pljuvali i vređali.
Niko mi od druge dece nije pomagao, a ja, po nekom nepisanom dečjem pravilu, nisam govorila ni nastavnicima ni roditeljima. Odlučila sam da se borim i izborim sama. U odeljenju u koje sam išla imali smo i dva autistična deteta - Jelenu i Nenada. Bila sam jedna vrsta zaštitnika te dece, koju su takođe maltretirali, pa sam i zbog njih dobijala batine na odmoru. Najviše je stradao Nenad, kome je od udaraca pesnicom u glavu tekla krv iz ušiju, dok je on vrištao! Pošto sam jedina htela da mu brišem krv, deca su se smejala i govorila da smo muž i žena. Osnovne škole se sećam kao pakla.
Kad sam krenula u prvi razred gimnazije, imala sam već 180 centimetara i izgledala sam kao plavokosi vanzemaljac. Svaki prilazak školskom dvorištu punom dece bio je stresan. Toliko stresan da me je majka ispisala posle izvesnog vremena i promenila sam školu. Ubrzo sam snimila prvi album i moj život ja krenuo dalje. Evo i poruka za Nenada K., nadam se da je živ i zdrav, žao mi je što je preživeo grozno višegodišnje mučenje i žao mi je što više nisam učinila da ga zaštitim. Nikada ga nisam zaboravila. Njegovo mučenje je lajtmotiv mog detinjstva.
Zbog sve ugrožene dece, koja nisu borbena i jaka kao ja što sam bila, podižem glas za njih! Ovo je veliki društveni problem koji dolazi iz kuće, jer su deca napadači slika i prilika roditelja, koji su ih takvim napravili! Vrlo sam za to da se kažnjavaju i maloletni delinkventi i zaposleni u školi koji ne reaguju i roditelji koji su odgovorni za ponašanje te dece! Moraju da se donesu hitni zakoni!
Kurir / Silvija Slamnig
Foto: Marina Lopičić, Dragana Udovičić
NE PROPUSTITE
