Početkom Drugog svetskog rata 1. septembra 1939. godine, nemačkom invazijom na Poljsku i potonjom britanskom i francuskom objavom rata, još više je zakoplikovan položaj Jugoslavije. Hitler je držao sve adute u Evropi i hteo je po svaku cenu da Beograd primora da pristupi Trojnom paktu. Iako je imao potpune informacije da će većinski Hrvati i jedan deo Slovenaca pozdraviti ulazak njegovih trupa, zazirao je od buntovnih Srba. S druge strane saveznici su, takođe, činili velike diplomatske napore ne bi li ubedili kneza Pavla da nedvosmisleno priđe njihovom taboru.
Italijanskim napadom na Grčku 28. oktobra 1940. počela je i podzemna i otvorena “tuča” između Nemaca i Engleza oko Jugoslavije. U tom galijamatisu odjednom se čuo glas Sjedinjenih Američkih Država, koje su se pridružile Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Italiji - kojem će se carstvu privoleti jugoslavenska vlada. Kao i Jugoslavija, i Sjedinjene Države su na početku rata objavile svoju neutralnost. Poput kneza-namesnika i predsednik Frenklin Ruzvelt imao je ideju da sačuva neutralnost u ratu. Ali, neutralnost samo za svoju zemlju. To izgleda nije važilo i za Jugoslaviju.
Oglašava se američki državni sekretar Sumner Veles i upozorava Jugoslovene da će ako sa Nemačkom sklope bilo kakav ugovor, koji Nemcima olakšava napad na Grčku ili na britanske snage u Sredozemlju, Vlada Sjedinjenih Država odmah blokirati sva jugoslovenska novčana sredstva. A ona nisu bila tako mala. Uoči bombardovanja Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 47.851,67 kilograma čistog zlata. Valjda je zaboravio da je ta ista njegova vlada odbila zahtev Jugoslavije da dobije kredit za naoružanje, kako bi mogla da se odupre nemačkoj agresiji.
Knez Pavle i Adolf Hitler
Ova ucena desiće se godinu dana pre nego što će Nemačka i Italija, 11. decembra 1941. godine, objaviti rat Sjedinjenim Državama. Tek posle ove objave Ruzveltova administracija uzvraća i objavljuje rat Hitleru i Musoliniju. Jugoslavija je već odavno bila okupirana i rasparčana.
U drugoj polovini januara 1941. godine u Beograd dolazi pukovnik Vilijam Donovan, lični izaslanik predsednika Ruzvelta. Onaj isti Donovan, budući brigadni general Centralne obaveštajne službe (CIA). Njegov zadatak je bio da obrazloži britansku nameru da se otvari front na Balkanu. I on predočava još jedan ultimatum: Ako vlada dopusti nemačkim trupama prelaz preko granice, Sjedinjene Države će, posle rata za mirovnim stolom, tretirati Jugoslaviju kao ratnog gubitnika.
Sve okolnosti su govorile da se bliži dan kada će Jugosloveni morati da prelome na koju će stranu. Knezu Pavlu je bilo jasno da Jugoslavija, nesložna kakva jeste, sa zastarelim naoružanjem, skromnom vojnom opremom, nema ozbiljnih šansi da se duže odupre nemačkom napadu. Unapred se znalo da će sa Nemcima zemlju napasti Italijani, Bugari i Mađari. U prvom naletu mogli su da zauzmu tri ključna grada: Beograd, Zagreb i Ljubljanu. Vojska bi morala da se povuče u planine Bosne i Hercegovine i tamo bi mogla da izdrži šest nedelja. Posle toga ne bi više bilo municije i hrane. A Britanci i Amerikanci nisu obećavali nikakvu pomoć.
U Jugoslaviji je tinjalo, a Evropa je gorela. Beograd je pokušavao da dobije na vremenu. Najpre knez namesnik 1. marta proširuje listu zahteva koju je uputio Hitleru. Sedam dana kasnije to isto čini i premijer Dragiša Cvetković u razgovoru sa Viktorom fon Herenom. Obojica veruju da je to mnogo više od onog što je Hitler bio spreman u tom trenutku da prihvati. Dodatni zahtevi su bili:
- Poštovaće se politički suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije
- Od Kraljevine Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prolaz ili transport trupa kroz zemlju za vreme trajanja rata.
- Interes Kraljevine Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom političke reorganizacije Evrope nakon rata.
Međutim, Hitler i Ribentrop prihvataju ove uslove. Poslanik Heren javlja Ribentropu da se, i pored toga, u Beogradu odlaže odluka o pristupu paktu. I bio je u pravu.
Cvetković i Vlada imali su dobar razlog: nekoliko nedelja ranije dobili su informaciju da će Nemačka napasti Rusiju. Strategija je bila jednostavna - ako budu zatezali, Nemci će se, zauzeti ratom na istoku, sve manje baviti Jugoslavijom.
Sa ovom prvorazrednom informacijom pojavio se pukovnik Vladimir Vauhnik, koji se našao usred neviđene špijunske igre nacističke Nemačke, Kraljevine Jugoslavije i Velike Britanije.
Bio je Slovenac i veliki Jugosloven prosrpske orijentacije. Završio je generalštabnu školu u Beogradu, a zatim čuvenu “Ecoles superieures de guerre” (Višu ratnu školu) u Francuskoj. Šest godina je bio, od 1930, profesor strategije na Vojnoj akademiji u Beogradu. Potom će biti imenovan za načelnika štaba Drinske divizije. Govorio je šest jezika - slovenački, nemački, srpski, francuski, italijanski i engleski.
Za našeg vojnog atašea u Berlinu imenovan je 1937. Vauhnik je u prestonici Hitlerove Nemačke brzo uspostavio raznovrsne kontakte u vojnim, političkim i finansijskim krugovima. Osim toga, zaveo je ćerku vlasnika jednog berlinskog restorana u kojem su se okupljali visoki SS oficiri, sestru jednog nemačkog generala, koja je imala poznanstva s industrijalcima i višim oficirima Vermahta, i suprugu poznatog inženjera, čoveka velikog ugleda u civilnim i vojnim krugovima. Šef obaveštajnih službi Trećeg rajha u inostranstvu Valter Šelenberg u svojim memoarima zapisao je da je Vauhnik „na svoj veoma vešt način umeo od njih da izvuče sve što je bilo od značaja“.
Vauhnikovi obaveštajni podvizi su zadivljujući: u drugoj nedelji marta 1941. javio je u Beograd da Hitler sprema napad na Jugoslaviju, ali u Generalštabu niko ovu informaciju nije uzeo ozbiljno. Naš obaveštajac javio je 2. aprila 1941. pretpostavljenima u Beogradu tačno vreme i plan Hitlerovog napada - 6. april 1941. godine, ali ni to nije uzeto ozbiljno. Predsednik pučističke vlade i načelnik Vrhovne komande Dušan Simović za 6. april zakazao je venčanje svoje ćerke!
Rad za Dražu i za Pavelićevu NDH
Posle napada na Beograd, Gestapo je u Berlinu uhapsio Vladimira Vauhnika. Pušten je iz zatvora posle četiri meseca, najverovatnije zato što je prihvatio saradnju s Nemcima. Iz Berlina je otputovao u Zagreb, gde se bavio organizovanjem domobrana u Pavelićevoj NDH. Jugoslovenska vlada u izbeglištvu u Londonu tada mu je oduzela čin pukovnika i proglasila ga vojnim beguncem. U Zagrebu je proveo samo nekoliko meseci, a zatim je prešao u Ljubljanu, koja je u to vreme bila pod okupacijom Italije. Tu je sa saradnicima iz vremena kad je bio vojni ataše organizovao obaveštajnu službu koja je radila za Britance.
Oficirsku karijeru će završiti u činu brigadnog generala, kao zamenik komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini u Sloveniji, odnosno Draže Mihailovića! Sa Dražom je komunicirao preko tri pseudonima: Vlajko, potpukovnik Vasić, general Račić...
Početkom 1944. Draža Mihailović postavio je Vladimira Vauhnika za komandanta slovenačkog dela Jugoslovenske vojske u otadžbini. Konspirativno ime bilo mu je general Račić. Kad je iz Ljubljane pobegao u Italiju, napustio je i ovu dužnost.
Pred kraj rata, 1944, prinuđen je da pred Gestapom preko Milana beži u Švajcarsku, a kad se rat završio, ostaje u emigraciji. Preselio se u Argentinu 1948, i sve do smrti 1955. u toj zemlji pomagao je slovenačkim iseljenicima. Neki emigrantski krugovi optuživali su ga da je za vreme rata, a i kasnije, radio i za sovjetsku obaveštajnu službu, ali ni u jednom otkrivenom dokumentu nema potvrde toga.
Izluđivao nacističke kontraobaveštajce
Jedan od šefova tajnih službi Trećeg rajha, SS general Valter Šelenberg, u svojim memoarima piše da je pukovnik Vauhnik, ataše jugoslovenske kraljevske vojske u Berlinu, izluđivao od 1939. nacističke kontraobaveštajce, a Hitlera je uoči samog napada na Beograd bukvalno doveo do nervnog sloma.
Vauhnik će krajem 1940. godine pokazati da je bio jedan od najboljih obaveštajaca tog vremena. Ćaskajući jednom prilikom sa Geringom, izvukao je podatak da će Nemačka, narednog proleća, raspolagati sa više od 200 divizija. Znao je da im protiv Britanije treba najviše 50 ovih formacija. I logično je zaključio da Hitler namerava da krene na Sovjetski Savez. Krenuo je u potragu da sakupi dokaze za ovu svoju pretpostavku. Nedugo potom od slovačkog vojnog atašea, majora Tatarka, saznaje da Nemci od Slovačke traže dve pešadijske divizije za napad na Rusiju.
Od grofa Sigismunda Bernstorfa, jednog od obaveštenijih ljudi Trećeg rajha, uz piće saznaje: “Nemački napad na Sovjetski Savez više nije puka mogućnost nego činjenica. Odluka je već pala.”
Vilijem Pabst, bivši major u nemačkom generalštabu koji je vodio uspešan restoran u Berlinu, a čiji redovni gosti su bili visoki oficiri, poveriće mu se početkom marta: “U punom su jeku pripreme za napad na Rusiju. Aerodromi su spremni.”
U njegovoj šifriranoj poruci koju je poslao u Beograd bili su podaci o pokretima nemačkih trupa, sa nazivima i matičnim brojevima divizija...
Pokušao je da ubedi generala Simovića i pučiste da prevrat odlože do maja, početka nemačkog napada na Sovjetski Savez. Ko zna kakva bi bila dalja sudbina Jugoslavije.
Direktiva 25
Pukovnik Vauhnik je o nemačkom planu za napad na Sovjetski Savez lično obavestio general-majora Tupikova, ruskog vojnog atašea. A preko švedskog vojnog atašea izvestio je i britansku službu, a ona svojim vezama Moskvu.
Nažalost, tamo je to shvaćeno kao pokušaj Britanaca da ih uvuku u rat sa Nemačkom, rat koji nisu želeli. Posle martovskog puča u Beogradu, Vauhnik je blagovremeno obavestio jugoslovensku vladu o detaljima nemačkog napada na Jugoslaviju 6. aprila 1941, pod kodnim imenom “Direktiva 25”.
(Kurir.rs/Momčilo Petrović/Večernje novosti, I. MIladinović)
