Sveti vladika Nikolaj (Velimirović) održao je besedu o generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u Čikagu, 18. jula 1954. godine, a obzirom da je došlo do rehabilitacije generala Mihailovića, te da se čuju različite ocene ovakvog akta, dobro je čuti šta je o liku i delu „đenerala Draže“ govorio za vreme svog života jedan od najvećih srpskih svetitelja. Tekst besede koji se u danima rehabilitacije generala Mihaliovića sve više širi srpskim internetom prenosimo u celini:
BESEDA O DRAŽI
(Sveti vladika Nikolaj u crkvi Hristova Vaskrsenja u Čikagu, 18. jula 1954.)
Reče Gospod: „Od ove ljubavi niko nema veće nego kad ko život svoj položi za prijatelje svoje.” (Jovan, XV, 13)
Poštovana Gospodo srpska, braćo i sestre,
U svim vremenima i narodima slavljeni su kao veliki ljudi, iznad svih drugih, oni koji su položili život svoj za prijatelje svoje ili bližnje svoje. Takvu ljubav, pokazanu žrtvovanjem sebe za prijatelje i bližnje, nazvao je Spasitelj naš najvećom ljubavlju.
U širem obimu, takva se ljubav može odnositi na one velike ljude koji polažu život svoj za ceo jedan narod. U najširem obimu ona se odnosi isključivo na Sina Božijeg Isusa Hrista, koji je položio život svoj na krstu za vasceli rod ljudski.
Prema tome, Božije je, a ne čovečije, položiti život svoj za sve čovečanstvo; dok je za obične velike ljude: položiti život svoj za prijatelje i bližnje, a za najveće sinove čovečije: položiti život svoj za ceo jedan narod. Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim time, što je položio život svoj za narod svoj. Ljubav koja premaša i tu ljubav, nije za čoveka nego za Boga…
Pokošen je Draža kosom smrti posle petogodišnje mučne odbrane života svoga naroda, osuđenog na smrt i napotpuno istrebljenje. Pokošen je kosom nepravde u borbi za pravdu svoga srpskog naroda, ili rečeno vidovdanskim jezikom: za krst časni i slobodu zlatnu. Uvek i za uvek dva uzvišena i nepromenljiva načela u svim velikim srpskim borbama od sv. Save do naših dana. U borbi koju je usud dosudio njemu i njegovoj generaciji, on nije mogao dati ništa veće nego što je dao, tj. život svoj.
Zato će pravična istorija staviti njega na ravno sa kosovskim vitezima, kako njega, tako i svu njegovu izginulu vojsku, sve njegove hrabre vojvode, barjaktare, kapetane i ratnike. Jer, svi oni sa svojim vođom ostvariše onu ljubav koju Hristos naziva najvećom, položivši život za narod svoj, isto kao i veliki Knez na Kosovu sa svojom krstonosnom vojskom i Karađorđe sa svojim ustanicima. Uvek i za uvek ista vojska, isti narod, ista načela.
No zastanimo u današnji dan, i učinimo jedno sravnjenje sebe sa narodnim junakom kome činimo ovaj pomen.
Po svim opisima, Draža je bio narodni čovek u bukvalnom smislu. Da li su svi oni koji njega sada slave, narodni ljudi, ili pak tuđinci srpskom narodu u svemu osim srpskog imena?
Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. Da li tako čine svi oni koji se krepko drže za njegov šinjel i diče negdašnjim poznanstvom s njim?
Draža je bio u zakonitom braku s venčanom ženom. Kako se mogu onda hvaliti Dražom neki koji se žene (ili polužene) tuđinkama, dok njihove zakonite supruge u Otadžbini, verne i čiste kao vestalke, čuvaju ognjište, pale krsne sveće, vaspitavaju decu i očekuju sastanak sa njima?
Draža je činio sva usilja da ujedini i složi srpski narod. Šta, dakle, imaju zajedničkoga sa Dražom oni koji razdiru organizam srpskog naroda, cepaju Srpstvo i razbijaju ga u sitno iverje, koje nije ni za kakvu zidariju, nego samo za oganj, a sve viču: „Draža, Draža!“, „Ja i Draža!“, „Mi i Draža!“.
Draža, da je izbegao u inostranstvo (hvala Bogu te nije!), svakako bi se srcem pribio uz sve srpske nacionalne organizacije u slobodnom svetu. Kako, onda, da shvatimo one koji odriču svoj dug Srpskoj narodnoj odbrani i nisu učlanjeni ni u Srpsku pravoslavnu crkvu, niti u jednu srpsku rodoljubivu organizaciju?
Teško mi je, zaista teško, što moram da uputim sa oltara ovu oštru opomenu (ne samo radi Srpstva, nego i radi tih samih) onima koji moralno pokleknuše u stranom svetu, koji nadvladaše u ratu veća zla, dok sada u miru podlegoše manjim.
Njima dovikujem: „Na pravi put, braćo! Vaš Komandant je živ, i on vas iz onog sveta vidi na stranputici i žalosti se! No, koliko mi je teško učiniti ovu opomenu nekolikim, toliko mi čini radost što sa ovoga mesta mogu da pohvalim svu onu ogromnu većinu srpskih ratnika koji do danas ne pokleknuše, nego ostaše na visini Dražine pobožnosti, rodoljublja i poštenja.
To su Dražini junaci, koji sa svojim slavnim Komandantom pođoše kroz krv i oganj; kojima su rane jedino odlikovanje, a Dražin primer zvezda svetilja na putu života. Njima pripada prvenstvo, ali ne isključivo, u proslavljanju velikog srpskog sina mučenika.
Jer, Draža Mihailović pripada celom srpskom narodu, nikako jednoj partiji, i ne samo jednoj našoj generaciji, nego i budućim.
Narod koji u strahovitom mraku robovanja i stradanja, izdiže iz svoje sredine velike ljude, velike po ljubavi, pravednosti i hrabrosti, koji mu svetli u noći, dalek je od propasti a blizak vaskrsenju, većoj slavi i punijem životu takve ljude, mnoge i mnoge, na čelu sa Dražom Mihailovićem, darovao je Bog Srbima u ovoj mučeničkoj generaciji.
Da se radujemo i veselimo s blagodarnošću Svevišnjem. Jer, dok su kod nekih drugih naroda u prošlom svetskom ratu vođi bili krvoloci i strvinari, nemoralni zločinci kakve sunce nije videlo od postanka sveta, dotle su vođi srpskog naroda, na čelu sa Dražom, bili ljudi bogoljubivi, pravdoljubivi i narodoljubivi.
Imena onih prvih na Nebu se neće spomenuti, a u istoriji sveta spominjaće se s odvratnošću i prokletstvom: dok će imena onih drugih na Nebu biti pesma besmrtnih duhova, a na zemlji slava i pohvala pokolenja i pokolenja.
Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svoga života, no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. A koji se zovu Dražini, neka podražavaju Dražu.
Bog da mu daruje večni život u sjaju Nebeske Srbije! Amin, Bože, daj! Slava mu!
